Proleće je konačno došlo. Toliko dugo smo ga čekali. I najzad...dočekali! Kao i naš ponovni odlazak na Taru kojoj smo pohitali sa nestrpljenjem, radošću i velikom željom da ponovo hodamo njenim ustalasanim padinama, cvetnim livadama, gustim četinarskim šumama i uživamo na prelepim vidikovcima odakle puca pogled na zelenu Drinu... 

Prvi dan našeg putovanja iskoristili smo da se provozamo „ćirom“ po Šarganskoj osmici, posetimo Mećavnik, svratimo do Mitrovca, vidimo Zaovinsko i Lazićko jezero...Bilo je opušteno, veselo i zanimljivo. Posle naporne beogradske svakodnevice, svima nama ovakva vrsta odmora i opuštanja neobično je prijala...Dok smo se, sve u krug i „serpentinasto“, vozili vozićem po olistalim padinama Šargana, šetkali po Mećavniku, pili piće i kupovali suvenire, obilazili minibusom Mitrovac (jer je u tim trenucima padala baš jaka kiša), slikali pored jezera, velikog i malog, čitala sam zadovoljstvo na svim licima i gledala osmehe koji nisu silazili sa usana... 

I tako, posle celog dana putovanja i obilaženja, oko osam uveče stigli smo na Predov krst. Dobrodošlica – u vidu rakijice, sokova, soli i pogače, kao i uvek...Posle večere, umorni od puta i svih usputnih doživljaja, zaspali smo čvrstim snom.

Prvi maj je osvanuo maglovit, sa sitnom kišom koja je povremeno sipila...Tradicionalno, kao i svake godine, tog jutra svi smo krenuli na uranak, na vidikovac Bilješka stena, do koga smo stigli posle nepunih dva sata hoda. 

Nažalost, magla je sve prekrila: i Drinu, i Bosnu preko puta, i Pančićeve omorike na padinama...baš sve...Tužno zbog onih koji su ovde došli prvi put...Milenko i njegova „ekipa“ sačekali su nas sa vrućom rakijom i čajem, a kako je sitna kišica ipak uporno padala, bogatu trpezu postavili su nam u drvenoj kućici, čuvenoj po filmu „Ptice koje ne polete“. A na trpezi...sve sami domaći specijaliteti: pite od spanaća i sremuša, kajmak, sir, roštilj...i za kraj, savršena pita od jabuka sa cimetom i orasima...Naravno, razno piće u neograničenim količinama...

Posle dooobre klope, krenuli smo dalje. Jedan deo grupe vratio se u dom, a nas desetak produžili smo do vidikovca Drlije. Vidikovca, naravno, i dalje nije bilo, pa smo nastavili šetnju grebenom kroz šumu i stigli na vrh Smiljevac. 

Ovog puta, rešili smo da se, posle kraće pauze na vrhu, ipak ponovo vratimo do Bilješke stene, jer nam se činilo kao da se magla povlači, pa ćemo možda i uspeti da vidimo Drinu. I zaista, tako je i bilo. Ideja našeg vođe bila je odlična, a trud se isplatio. Ushićeno smo posmatrali sa vidikovca kako se magla podiže i kako Drina, tj. Perućačko jezero, sve više i više izranja, a visoke i tanke pančićeve omorike stidljivo nam se otkrivaju, jedna po jedna, do malopre prekrivene gustom maglom. 

To poigravanje sa maglom trajalo je kratko. Posle samo nekoliko trenutaka, opet je ceo taj prostor nežno obavila svojom belinom...Ali, mi smo bili zadovoljni. Uveče, u domu, „odvrnuli“ smo muziku do daske i zabava je počela! Đuskali smo do ponoći!

Drugog maja krenuli smo na Veliki Stolac. Pošto je vreme i dalje bilo nestabilno, sa dosta oblaka i magle, odustali smo od ideje da idemo na Veliki Kraj koji je pravi vidikovac, sa koga se sa nekoliko strana vidi Drina. Skoro svi krećemo do Kapetanovih voda, odakle se deo grupe vraća nazad, a mi nastavljamo do vrha. Vreme je sve lepše i lepše, a probijaju se i prvi zraci sunca, na našu veliku radost! „Lovimo“ ih foto-aparatima. Uživamo na livadama koje prelazimo, već jasno vidimo i bosanske planine preko puta nas, često pravimo pauze, odmaramo. A na vrhu – pravo uživanje od punih sat vremena.  

Magla se potpuno podigla, a prizor pred nama ostavio je bez daha planinare koji su na tom mestu prvi put. Siniša je prokomentarisao da je to možda jedan od najlepših pogleda sa neke planine, koji je on doživeo...Hm, neobično...Isto to pomislila sam i ja, ima tome nekoliko godina...I već ko zna koliko puta pokušavala da objasnim u izveštajima koliko je taj pogled zaista lep...Nažalost, nisam uspevala, jer prosto nisam nalazila reči koje bi to mogle opisati... 

U tim trenucima na vrhu, prepustili smo se totalnom spajanju sa prirodom, obrisima, travom na kojoj smo ležali, širokim nebeskim svodom, oblacima koji su preletali preko njega i pravili senke po padinama planina, suncem...  

Sve je utihnulo, stišalo se, umirilo...I mi smo se ućutali...Samo su ptice cvrkutale...Više puta nas je Milan pozivao da ustanemo i krenemo...“Neee“...govorili smo...“još malo, još malo“...

U povratku, prošli smo preko Sjeniča, gde smo ugledali novo izgrađeni drveni vidikovac. Došli smo do njega i opet ostali zadivljeni još jednim lepim pogledom na Taru, vrh Zborište, Zlatar, Zlatibor, Zaovinsko jezero...A onda smo se popeli na „drugi sprat“ vidikovca odakle je pogled bio još fascinantniji...

U dom smo se vratili oko 5 sati i na blagom popodnevnom suncu proveli još neko vreme, sedeći na drvenim klupama i panjevima pored doma...

Deo grupe koji se ranije vratio takođe je proveo dan u kraćim šetnjama. Prošetali su do Omarovih vrela i vidikovca kod Čedine kuće.

Uveče smo se zabavljali na najrazličitije načine. Karte i kockice letele su na sve strane! Bilo je zabavno i opet smo se smejali do suza.

U sredu ujutru, podelili smo tarske diplome nekim učesnicima, od kojih posebno spominjem najmlađu Ivu (5 godina), koja je, izgleda, pošla deda Milanovim stopama, kao i nešto stariju Mikaelu (10 godina). Lepotom, šarmom i osmehom, potpuno su nas očarale i ulepšale naš boravak na Tari... 

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda