Vozio nas je naš dragi vozač Miki, a pored njega je, kao i uvek, bila njegova simpatična žena Nela. U šali sam ih pitala da li će se i oni sa nama popeti na Šiljak. Ozbiljno su me pogledali i saopštili da hoće, naravno...zar sam sumnjala. Doduše, južnom stranom, ali to je najmanje bitno. Važno je učestvovati, popeti se do Šiljka i gore razmeniti osmehe, poljupce, čestitke, pa sa koje god strane sveta se peli. I to im neće biti prvi put da krenu sa nama na neki vrh. Vlasnici planinarskih knjižica već duže vreme, sa nama su već nekoliko puta posmatrali svet sa divne uzvišice...Vrlo brzo stigli smo do motela Balašević, gde je na parkingu ispred, bilo parkirano mnogo autobusa, minibuseva, automobila...Sve to ukazivalo je da je i ove godine veliki broj planinara pohrlio na Rtanj i da je ova akcija jedna od omiljenih republičkih planinarskih akcija. To je prilika da se sretnemo sa našim dragim prijateljima planinarima iz raznih planinarskih društava iz cele Srbije, iz drugih bivših republika, kao i iz nekih susednih zemalja.

Akcija je svečano otvorena, a zatim smo krenuli autobusom još koji kilometar, do separacije Mirovo, odakle i započinje uspon. Dok smo stavljali kamašne i prepakivali se, sunce nam se smeškalo sa plavog neba. Krećemo polako severnom stranom, strmom stazom kroz šumu. Ima po malo blata, klizavog lišća, ali nije strašno. Kolona je duga, nepregledna...Prepoznajemo drage prijatelje, pozdravljamo se, razmenjujemo čestitke i najlepše želje za srećnu Novu. Dobro smo raspoloženi. Ima i onih koji su možda tužni jer nema snega, ali, protiv prirode se ne može. Tu smo nemoćni. Polako izlazimo na prvi vidikovac. Ispred nas su bele kraške stene severnog grebena, pored kojih, kao zmija, vijuga dugačka kolona planinara. Ispod nas, prostrana, široka dolina i selo Lukovo, i opet planinari koji izranjanju iz šume i zastaju na tom prelepom mestu, da udahnu, fotografišu, uživaju. Nastavljamo dalje, opet strmo, kroz šumu.

Dolazimo i do drugog vidikovca, gde pravimo malo dužu pauzu. Polako se navlače i oblaci, a osećamo i po neku kap kiše na obrazima. No, ne smeta nam. Nije hladno, nema vetra, prijatno je za hodanje. Krećemo dalje, stazom kroz šumu...Nailazimo na spomen ploču sa ispisanim imenom na njoj: Vojkan Aleksić. U trenutku zaćutimo...Naviru sećanja na našeg dragog prijatelja, planinara „Pobede“. Dodirujemo hladnu ploču. Objašnjavamo planinarima oko nas, koji ga nisu poznavali, da je preminuo od srčanog udara...na tom mestu, na njegovoj omiljenoj planini, na rukama najboljeg druga...Imao je samo 45 godina. Ali, život ide dalje i mi moramo dalje...sa osmehom na usnama, sjajem u očima i radošću na duši...jer znamo da bi Vojkan to voleo...A onda, izlazimo na prelepo mesto, na sam greben odakle se vidi i naš cilj – vrh Šiljak. Stavljamo kape, rukavice, utopljavamo se, jer očekujemo jak vetar. Ima ga, ali ništa strašno. U šali govorim kako je to povetarac u odnosu na vetrove koje smo doživeli ne nekim planinama, prethodnih godina. Skidam kapu, skidam rukavice, toplo mi je...I sa južne strane, po serpentinama, polako se penje veliki broj planinara. Ima i onih koji se već spuštaju tim putem. Neobičan prizor.

Mi napredujemo sve više. Još samo malo, nekoliko desetina metara...i...tu smo! Oko porušene kapelice na vrhu već se tiskaju planinari, poziraju, fotografišu se...Osmesi, osmesi...na sve strane! Ceca pristiže u majici, pa je grdimo da se ipak obuče...Pristižu planinari iz Vrbice, pristižu Kragujevčani, Kraljevčani, Slovenci, naš vozač Miki i njegova Nela, tu su i planinari iz „Kopaonika“, „Železničara“, čujemo i druge jezike - engleski, bugarski...Ma, ceo svet je tu!Na tom malom prostoru, svi smo sjedinjeni iz samo jednog razloga – iz LJUBAVI. Iz ljubavi prema prirodi, prema planinarenju, prema čoveku, prijatelju – planinaru. I ta ljubav je bezgranična, čista kao suza, kao kap vode iz okeana, kao duša. Ona nas ispunjava, oplemenjuje, pročišćava, čini nas boljim ljudima i pomaže da na trenutak zaboravimo sve brige i probleme koji nas tište u našoj svakodnevici.

veselo na vrhu

Vrbica na vrhu

Vreme počinje da se kvari. Sivi oblaci i magla polako osvajaju greben i velikom brzinom  približavaju se mestu na kome mi i dalje uživamo. Spremamo se za povratak, tj. spuštanje južnom stranom planine. Krećemo...Posle nekoliko minuta hoda, osvrćem se. Vrh je sada potpuno obavijen maglom, a počinje i sitna kiša. Staza opet vodi kroz šumu, ali ovog puta ima dosta blata i klizavog lišća. Bez štapova  je skoro nemoguće sići. Na pojedinim mestima, ažurni članovi GSS-a postavljaju kanap.

Kiša postaje sve jača i jača. Oblačimo kabanice i nastavljamo...Posle dva sata, stižemo u naselje Rtanj...Zastajemo kod prve prodavnice, osvežavamo se pivom, a zatim ulazimo u restoran gde puno pristiglih planinara već jede, pije, odmara...Tu dobijamo i zahvalnice, stavljamo pečate u planinarske knjižice, još malo se družimo, a zatim dolazi vreme i za povratak. Naš vođa puta pozdravlja se sa svojom grupom koja polazi za Beograd, a nas nekoliko, zajedno sa njim i Vladom Matkovićem, to veče, kao i sledeći dan, bićemo domaćini grupi planinara iz Slovenije, koji su došli da se zajedno sa nama popnu na Rtanj. Te večeri, kolima i minibusom prebacili smo se do našeg doma na Rajcu, tu proveli prijatno planinarsko veče, a sutradan, posle doručka, krenuli smo na Avalu. Naime, želja slovenačkih planinara bila je da obiđu i toranj, pa smo to i učinili. Sa vrha Avalskog tornja posmatrali smo osunčani Beograd i okolinu, kao na dlanu. Druženje smo završili u planinarskom domu „Čarapićev brest“, uz obećanje da ćemo se, što pre, ponovo družiti na nekoj planini.

Na tatinim leđima sve je lakše

Slovenci i mi ispred doma na Rajcu

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda
Fotografije: Dragica Kocić, PD Vrbica, Marija Petrović