Novogodišnja bajka: Rajac

30.12.2011 – 02.01.2012.

Tara je godinama bila naše sigurno utočište, i zimi i leti, a „lude“ novogodišnje noći, organizovane u divnoj Planinarskoj kući na Predovom krstu, pamtićemo dok smo živi. Na neko kraće vreme odustajemo od nje, što ne znači da ćemo je zaboraviti. Ne, ona uvek ostaje u našim srcima i ima posebno, privilegovano mesto koje bilo koja druga planina teško može da potisne.
                 

Ovog puta okrećemo se Rajcu. I njega volimo, ali na neki drugi način. On je kao naša druga kuća. Gde god bili, koje god planine i gorostasne vrhove pohodili, uvek se sa radošću vraćamo Rajcu koji je uvek tu, pitom, spokojan, kao kakav gostoprimljiv domaćin koji širi ruke i toplo vas prima pod svoje okrilje. 

Rajac, ove zime

Kada ste tužni i neraspoloženi, on će vas sigurno utešiti, a osmeh će ponovo vratiti na vaše lice. Na njemu ćete provesti divne dane i vesele noći i u njemu ćete, jednostavno, uživati! 
Zimska bajka


Tog popodneva, pretposlednjeg dana u godini, bilo je živo u Skerlićevoj ulici. Hram je i ovog puta ispraćao mnogobrojne planinare koji su se radosno otiskivali ka različitim destinacijama i žurili da isprate staru godinu, a dočekaju novu, koju će, uprkos pesimističnim prognozama, pokušati da oboje lepšim i veselijim bojama. Vrlo brzo, udobnim autobusom, stigli smo do Ljiga i Slavkovice. Slaba kišica rominjala je sve vreme puta. A onda, kada je autobus počeo polako da se penje čuvenim „rajačkim serpentinama“, ugledali smo ga...sneg! Kako smo se peli, asfalt je postajao sve belji i belji, a kada smo došli ispred doma, sačekala nas je prava zimska bajka! Po izlasku iz autobusa, sneg je zaškripao pod našim nogama...kakav divan osećaj! Bili smo presrećni! Rajko i osoblje našeg toplog planinarskog doma, srdačno su nas dočekali. A na sto su, po starom, dobrom srpskom običaju, izneli pogaču, so i rakiju. Zabava je mogla da počne...
Sutradan, poslednjeg dana u godini, veći deo grupe pošao je u šetnju. 
                        Poslednja šetnja u staroj godini

Poveo ih je Bora, pošto smo Milan i ja morali da se bavimo organizacijom – Milan je rešavao problem nestašice vode, a ja sam se bavila muzikom. Planinari su po pravom zimskom ambijentu prošetali do šumareve kuće i iskopali jelku sa busenom, koju su zatim doneli do doma. Ona će biti tu neko vreme, zalivaće je i čuvaće, a onda će je ponovo vratiti zemlji... posadiće je na nekom lepom mestu pored doma.

Uveče su slatke devojčice, Mikaela, Kaja i Iva, okitile jelku najlepšim ukrasima i svetlucavim, raznobojnim girlandama. 
Iva, Mikaela i Kaja
Mi smo pomogli da se nameste i postave stolovi, još malo ukrasili salu, a već posle 8 sati uveče, u trpezariju su počeli da ulaze raspoloženi planinari. U toku večere, organizovali smo i novogodišnu tombolu, pa su podeljeni mnogi simpatični pokloni.
Tombola
Uz puno dobre hrane, pića, vesele muzike i igre, dočekali smo ponoć. A onda... oglasili su se trubači, upalile prskalice, svi su bili na nogama... Osmesi, osmesi, poljupci, poljupci... prštalo je na sve strane. Poželeli smo jedni drugima: „MIR, jer njime sve započinje, LJUBAV, jer daje smisao nesavršenom svetu, PRIJATELJSTVA, jer ostaju i kad ničeg drugog nema, TOLERANCIJU, jer nismo svi isti,  SMEH, jer leči bolesti, SITNICE, jer se u njima krije sreća i SNOVE, jer se mogu ostvariti.“ 
Srećna Nova 2012. godina!


A onda smo zaplesali i novogodišnji valcer!  Oko pola 1, istrčali smo ispred doma i zabavljali se uz vatromet koji nam je priredio Bora... I tako, uz dobru domaću muziku, obavezna vlaška kola, najnovije muzičke hitove – Zaz i Adel, kao i stari dobri rok, dočekali smo 4 ujutru, kada je zabava i završena.

Prvog januarskog jutra, sunce je ušlo pravo u naše sanjive oči i u istom trenutku nas razbudilo. Razmakli smo zavesice na prozorima i pred nama je bljesnulo: plavo nebo, beo sneg i sjajno sunce. Kakva radost nas je samo obuzela! Brzo smo se spremili i odmah posle doručka krenuli u šetnju.
                                          Prva šetnja u novoj godini
Uputili smo se ka Vijuljku, našem omiljenom brdašcu. Sneg je bio idealan – ne suviše dubok, nekih desetak centimetara, čvrst, i kažem vam – divno je škripao pod našim nogama!
                                                 Tužno...
Vidljivost je bila savršena, tako da smo mogli da uočimo svaku boru, svaki prevoj, na udaljenim planinama Srbije. Stene na Vijuljku bile su prekrivene snegom, tako da ovog puta nije bilo „gušterisanja“ na njima. Bez obzira na to, uživanje je bilo potpuno.
                                Veselo...
U povratku, jedan deo planinara se odvojio i pošao sa Borom drugim putem, pa se preko vrha Rajca vratio u dom.
                   Neko se malo i umorio

A zatim, vruća rakija, ručak, odmor...Uveče smo slušali muziku, opet malo igrali i zabavljali se. Oko 11 sati, spremili smo se i krenuli na noćni uspon na vrh Rajca. Kako je samo lepa bila ta noć: crno nebo, bezbroj zvezda posutih po njemu, crveni polumesec, ne previše hladno, a čak ni nekog jačeg vetra nije bilo... Lampe nam nisu bile potrebne... Polako smo hodali belim rajačkim padinama, nekako u tišini, svečano, tu i tamo bi se začuo nečiji glas, ili smeh... Disali smo ravnomerno, a tu božanstvenu, savršenu, bezvremenu lepotu upijali iz sve snage. Bože, pomislila sam u jednom trenutku, kakva je divna privilegija biti tada, u tom trenutku, na tako božanstvenom mestu i u potpunom spoju sa prirodom. „Kad tišina zazuji u ušima, a blistavo jato zvijezda se razbaškari po nebu nad planinom, misli mi se čudno primire. Kad izostanu zemaljski zvuci za kojima bi one jurnule u jalov lov, kao ulični psi za automobilima, tada se spontano okrenu ka prostoru odakle je stigla duša, i gdje će se jednog dana vratiti – ka zvjezdanom nebu... A kad siđemo u rasvjetom obasjanu dolinu... Duša se u prvi mah odupire, koprca, pati...ali se vrlo brzo, po navici, privikne i vještačko svjetlo ponovo prihvati kao jedino Sunce i zvijezde. I to traje i traje...sve do ponovnog odlaska na planinu i neke nove zvjezdane noći.“ (Dalibor Lončar, PD Unlimited). Oko ponoći smo bili na vrhu. Svetla u dolini blještala su u tamnoj noći, a vatromet koji nam je Bora ponovo priredio, bojio je crno nebo najlepšim bojama. Kliktali smo od radosti, kao deca... Noć za pamćenje...

 

Sledećeg jutra, posle doručka, spakovali smo se i ponovo krenuli u kraću šetnju.  Sunce nas nije štedelo ni tog jutra. Temperatura je porasla, pa je na nekim mestima sneg već polako počeo i da kopni. Ubrali smo badnjake za Božić, malo se sankali, grudvali i vratili u dom.

Radost

Došlo je vreme za rastanak : hvala Rajku i njegovom osoblju na toplom gostoprimstvu, hvala svim planinarima na dobrom raspoloženju, kao i velikom strpljenju u vanrednim uslovima nestašice vode, hvala zimi koja nam je pružila pravi novogodišnji ambijent kakav se samo poželeti može!

Srećna vam Nova godina! Hristos se rodi!

Do nekog novog izleta...

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović