plackovica2011

Plačkovica je srednje visoka planina u istočnom delu Makedonije. Dužina glavnog planinskog venca iznosi 34 km. Zapadni deo je niži, sa najvišim vrhom Turtel, od 1689 m. Na istočnom delu planine nalaze se dva planinarska doma: Vrteška, sa severne štipske strane i Džumaja, sa južne radoviške strane. Belasica je planina koja se nalazi između severozapadne Grčke (oko 50%), jugoistočne Makedonije (30%) i jugozpadne Bugarske (20%). Planinski masiv dugačak je oko 60 km, a širok između 7 i 9 km. Planina se nalazi severoistočno od Dojranskog jezera. Najviši vrhovi su Radomirov vrh / Kalabak, koji se nalazi na 2029 m visine, na bugarsko-grčkoj granici i Polje, 1888 m, na samoj tromeđi. 1014. godine, na ovoj planini vodila se bitka između vizantijskog cara Vasila II i bugarskog cara Samuila koja je dovela i do propasti njegove države. Belasica je 2003. godine postala evroregion, a 2007. godine proglašena prirodnim parkom (bugarski deo planine). Od 2001. godine, na ovoj planini održava se manifestacija - Balkan bez granica, u kojoj se svakog avgusta, planinari i izletnici iz tri pogranične države penju na vrh Tumba. (Vikipedija).

Posle noćne vožnje, negde oko 7 ujutru, grupa planinara našla se u Štipu, gde su ih sačekali planinari iz PSD „Lisec“. Posle kraće pauze i dogovora sa domaćinom, Aleksandrom Šanevom, svi zajedno, krenuli su u kraći obilazak Štipa. Prvo su posetili crkvu Svetog Nikole, Nacionalni muzej i njegovu etnološku i arheološku postavku, a zatim se minibusom prevezli do arheološkog nalazišta, antičkog grada Bargala (III vek) i obližnje crkve Svetog Georgija sa starim freskama. Oko pola 11, odlaze do mesta Radoviš, gde ih čekaju Angel i Drago, iz PD „Bel Kamen“. I u tom gradu, ljubazni domaćini ih upoznaju sa njegovim znamenitostima. Obilaze centar grada, novu crkvu Svete Trojice, gradsku etnološku postavku, a zatim prave pauzu u kafiću „Escape“. Oko pola jedan, kreću minibusom do planinarskog doma Džumaja, na 1445 m nadmorske visine, udaljenog 22 km od Radoviša. Dom sa 20 ležajeva, novije je gradnje i ima vodu, struju, kupatila, kuhinju i veliku trpezariju.

Posle prepakivanja, oko pola tri popodne, polaze na pešačku turu. Kako je već bilo kasno za uspon na vrh Lisec, kreću u kraću šetnju planinarskom stazom koja vodi do tog vrha koji ipak ostavljaju za neki drugi put. Stazama kroz šumu, delom prateći šumski potok, susrećući divne konje, mirne krave koje pasu pored puta, kao i čobane koji ih čuvaju, dolaze do reke Lomije odakle se lepo video Lisec, kao i planinarska staza do vrha. Nastavljaju kružno, oko brda Memeš i nazad do doma.

Po povratku sa pešačenja, večeraju i čekaju makedonske planinare da dođu u dom i pridruže im se. Posle cele noći putovanja i ispunjenog dana, skoro sve planinare, njih sedamnaestoro, već oko 9 uveče sustiže umor. Makedonaca još uvek nema. Osim Zokija i Milana, svi se povlače u svoje sobe i tonu u san. Domaćini ipak pristižu, ali tek oko pola 10. A tada, jedan planinar uzima gitaru, dok drugi, Simić, inače predsednik društva „Bel Kamen“, počinje da peva. Dolaze ispred vrata „devojačke“ sobe i započinju „serenade“. „Sedi Mara na kamen studencu, svoju tajnu otkrila je zdencu...“ Nizale su se pesme, jedna za drugom... Božanstveni glas makedonskog planinara i odlična gitarska pratnja polako su remetili već dubok san naših planinarki... U mračnoj sobi, jedna po jedna, polako su otvarale oči... Slušale taj božanstveni glas, te milozvučne note...Uživale, na kratko... A onda, razum je ipak prevladao i teškom mukom doneta je odluka. Marija je protrljala oči i ustala. Otvorila je vrata od sobe i ljubaznim glasom ih zamolila da se premeste u trpezariju, jer su umorne od neprospavane noći u minibusu i moraju da ustanu u 5 sati ujutru. Sutra ih čeka celodnevna, naporna tura, pa im je zato bilo potrebno i malo sna... Ni u jednom trenutku nije želela da ih povredi, iako je možda na kraju tako i bilo. Nadala se, kao i svi drugi, da će makedonski planinari doći ranije, već negde oko 7 uveče. Kako su oni zakasnili, umor je prevladao i želeli su samo jedno: okrepljujući san... Ostaje nada da će se prilika za druženjem uskoro ponovo pružiti...

Moja želja da vidim taj deo Makedonije i Dojransko jezero bila je jača od svega. Po isteku desetak dana provedenih na Jonskom moru, dok su se planinari, tog petka popodne, šetali padinama Plačkovice, iz autobusa koji me je vozio ka Beogradu, SMS porukama dogovarala sam se sa Milanom gde da siđem i kako da stignem do njih. Naravno, sve je već bilo unapred dogovoreno, samo je bilo potrebno precizirati vreme i mesto silaska. I tako, zahvaljujući predusretljivim i ljubaznim makedonskim planinarima koji su mi organizovali dva vozila koja će me prevesti do Plačkovice, negde oko ponoći, pristigla sam u planinarski dom Džumaja. Iznoseći kofer i šareni morski suncobran iz taksija, dok mi je Milan prilazio sa osmehom i raširenih ruku, a iza njega, sedeći za stolom ispred doma, veseli Makedonci pevali najlepše sevdalinke, sa tamnog neba osmehivale su mi se zvezde...kao da su se i one radovale mom dolasku! Umesto mora, zašumilo je visoko drveće oko doma, a prjatna svežina noći zamenila je sparinu vrelih grčkih dana. Ne mogu vam opisati moju sreću kada sam se ušuškala u topao krevet i shvatila da sam ponovo tu, u mojim divnim planinama, okružena starim prijateljima... U tako slatkom uzbuđenju, nestrpljivo iščekujući sutrašnji dan, i ja sam brzo zaspala. Oko 5 sati ujutru probudio me je veseli smeh koji je dolazio iz „devojačke sobe“. Naravno, prepričavale su sinoćne doživljaje, a kada sam im se pojavila na vratima, toplo su me zagrlile i otpevale pesmicu za dobrodošlicu...Eto takve su moje divne prijateljice – planinarke... Pakujemo sve stvari u kombi i krećemo ka Strumici, gde nas dočekuje planinar iz PAOK „Entuzijast“, a zatim pristiže i simpatični Mitke, koji je i naš domaćin tog dana. Posle pauze za kraću šetnju po lepom gradu Strumici i odličan burek iz obližnje pekare, krećemo minibusom do sela Smolari (420 m), koje se nalazi u podnožju Belasice. Od tog mesta započinjemo planinarski uspon. Markiranom stazom, kroz prijatnu šumsku hladovinu, penjemo se do 700 metara udaljenog Smolarskog vodopada, koji zaista pleni svojom veličinom i lepotom. Uz glasan huk, niz glatke stene, voda se obrušava sa oko 40 metara visine.

Vraćamo se na glavnu planinarsku stazu i nastavljamo strmi uspon kroz šumu, sve do planinarskog doma Šarena češma (1260 m), gde stižemo oko pola jedan. Mitke i četiri planinara ostaju kod doma, a nas trinaestoro nastavljamo ka vrhu Tumba, našem današnjem cilju. Delimično idemo šumskim putem, a povremeno i strmim prečicama kroz šumu. Pored puta nam se u neograničenim količinama „smeškaju“ krupne, crne, sočne kupine...Teško im odolevamo, a vođa nas požuruje i obećava da ćemo ih jesti i u povratku. Ne verujemo mu baš mnogo, pa se ipak svaki čas zaustavljamo, bukvalno uranjamo u gusto žbunje, beremo i jedemo, jedemo... Mmm...kako su samo ukusne! Posle još jednog strmog uspona kroz šumu, stižemo do bačija, na 1720 metara. Nailazimo na čobanina Vangela, starog, ali dobro držećeg Makedonca, koji tu živi tokom leta i kome obećavamo da ćemo u povratku svratiti. Posle jednog kraćeg uspona kroz sipar, konačno izlazimo na padine Belasice pokrivene prelepim livadama raznih boja... Prolazimo ispod vrha Samar i nastavljamo na istok izohipsom, a onda savladavamo još poslednjih 100 metara blagog uspona i tu smo...na grebenskoj granici između Grčke i Makedonije i vrhu Tumba (1881 m). Tačno je pola četiri. Sam vrh Tumba nalazi se na tromeđi Makedonije, Grčke i Bugarske. Dok sedimo i jedemo, sa velikim zanimanjem gledamo na sve strane. Iako je vreme prelepo, sunčano, toplo, ima dosta izmaglice u daljini. Ipak uspevamo da vidimo okruglo Dojransko jezero u Makedoniji, jezero Limni Kerkini (ili Sersko jezero) u Grčkoj, razbacane makedonske gradiće, ceo granični greben i najviši vrh Belasice, Radomir. A tako nekako smo se i mi rasporedili: Dragan i Dušan sede u Grčkoj, mi u Makedonji, dve Rade i Snežana u Bugarskoj... Na divnom grebenu bez granica i pasoša, veselo smo se dovikivali, smejali i šalili...

Dojransko jezero (148 m) je najmanje tektonsko jezero u Makedoniji. Smešteno je na jugoistoku Makedonije, sa površinom od 43,1 km². Zapadni deo jezera pripada Makedoniji, a istočni Grčkoj. To je plitko jezero, sa najvećom dubinom od oko 10 m. Na mestu gde se danas nalazi Dojransko jezero, prostirala se nekada široka dolina sa bogatim pašnjacima i raznovrsnim vrtovima. Postoji više legendi o njegovom nastanku. Prema jednoj, tu je odjednom nastao izvor. Na proplanku koji gleda na dolinu živela je devojka po imenu Dojrana. Ona je bila prelepa i u nju su bili zaljubljeni mnogi mladići, ali na njenu nesreću i turski vojskovođa – veliki Kaimakan. Lepa Dojrana nije mogla ni da zamisli da bude turska nevesta. No, Kaimakan nije odustajao tako lako. Pratio je svaki njen korak. Dojrana se našla u beznadežnoj poziciji i konačno se odlučila na najtragičniji potez. Da ne bi pala u Kaimakanove ruke, sama se bacila u novonastali izvor. Voda je prihvatila njeno nevino telo i iz žalosti poplavila celu dolinu i stvorila današnje jezero, koje nosi njeno ime. Dojransko jezero je najbogatije ribom u Evropi i takođe veoma bogato vegetacijom. Poznati ribari Dojranskog jezera i danas tokom zime love ribu na poseban drevni način, uz pomoć ptica kormorana. (Internet).

Te večeri, negde oko 10 sati, stižemo u Stari Dojran, koji se nalazi na samo dva i po kilometra od grčke granice i smeštamo u hotel “Kalistos”, apartmanskog tipa, koji je za svaku preporuku. Sutradan imamo slobodnog vremena do jedan sat popodne, pa ga svako od nas koristi kako želi: za šetnju pored jezera, obilazak crkve Svetog Ilije izgrađene 1848. godine, a danas u fazi rekonstrukcije, kupanje u toploj jezerskoj vodi, ručak u obližnjem restoranu (u kome služe ogromne porcije prelepe salate od najraznovrsnijeg povrća i ukusnu ribu)…Ostace upamćeni i prizori dečaka – ribolovaca koji pecaju na jezeru…verovatno tradicija koja se prenosi sa kolena na koleno… Malo posle 13 sati, krećemo ka makedonskom gradiću Negotino, gde nas u njihovim prostorijama čekaju planinari iz PD “Serta”. Neko vreme provodimo sa njima…Naravno, uz kaficu, piće, a i gitaru…U trenutku kada se spremamo da krenemo, stiže minibus sa planinarima iz PD “Jan Sandanski” iz Prilepa. Srdačno se pozdravljamo i sa njima i pravimo zajedničku fotografiju.

Prepuni utisaka vraćamo se ka Beogradu. Odlazak u Makedoniju i susret sa makedonskim planinarima uvek je poseban i nezaboravan doživljaj. Topli i srdačni, druželjubivi i veseli, uvek spremni da pomognu u svakoj prilici…takvi su naši makedonski prijatelji koji će nam to ostati zauvek! Hvala vam!

Uspon na Belasicu: dužina staze 26 km, savladana visina oko 1500 m, pešačenje 11 sati.