Miroč

02. – 03.04.2011.

Nekada davno, u jednom gradiću pored Dunava, živela je lepa devojka po imenu Golubana. Priče o njenoj lepoti stigle su i do turskog paše. Prosio ju je, donosio joj darove ne bi li se udala za njega, ali je ona i njega, kao i sve ostale prosce, neprestano odbijala. I tako, paša se naljutio i naredio da se Golubana kazni. Vezali su je za jednu stenu nad Dunavom, ptice su unakazile njeno telo, i ona je izdahnula. Uspomena na lepu Golubanu je ostala: mesto u kome je živela nazvano je po njoj Golubac. U neposrednoj blizini grada nalazi se i Golubačka tvrđava, za koju se ne zna kada je podignuta, kao ni ko ju je izgradio. Prvi put se spominje u 14. veku, a Turci je osvajaju u 15. veku i drže sve do početka 19. veka. Danas je prilično zapuštena, ali se nadamo de će u projektu „Oživljavanje Golubačke tvrđave“ zaista i biti obnovljena.

Susretom sa lepim, plavim Dunavom i tvrđavom kod Golupca započeli smo taj prolećni, sunčan dan. Posle duge zime i sa prvim aprilskim zracima sunca, pohrlili smo u prirodu u velikom broju.
	Golubačka tvrđava

Nastavili smo naše putovanje, i na parkingu, iznad ulaza u Mali Kazan, opet napravili pauzu za fotografisanje. Lepenski vir, nažalost, nismo uspeli da posetimo, jer je još uvek u procesu rekonstrukcije. Stižemo u Kladovo, gde se sastajemo sa planinarima iz PD „Vrh“. Ljubazni domaćini nas upoznaju sa gradom, pijemo piće sa njima, a zatim obilazimo i Istorijski muzej, sa vrlo vrednim eksponatima iz različitih perioda.

Odlazimo u neposrednu blizinu Kladova, nedaleko od sela Kostol, gde se nalaze ostaci Trajanovog mosta i naselja Pontes.
	Čas istorije - ostatak Trajanovog mosta

Rimski imperator Trajan početkom drugog veka naredio je da se izgradi put kroz Đerdapsku klisuru i most do tada neviđenih razmera, sa namerom da pređe Dunav i pokori Dačane. Ceo milenijum važio je za najduži most ikada sagrađen. Bio je dugačak preko kilometar. Most je bio u funkciji samo nekoliko decenija, a zatim je uništen. Trajanova tabla takođe je deo ansambla rimskih spomenika. Kada je izgradnjom hidroelektrane Đerdap potopljen rimski put, odlučeno je da se tabla iseče i postavi dvadesetak metara više, kako bi bila vidljiva sa reke. Na njoj je uklesan latinski natpis posvećen caru Trajanu. Obišli smo i srednjovekovnu tvrđavu Fetislam (što znači „Kapija mira“), sagrađenu na temeljima rimskog utvrđenja Zanes. Ona se sastoji od velike tvrđave i Malog grada unutar nje, koji je bio vojno utvrđenje i značajna strateška tačka za kontrolu plovidbe Dunavom. Nastavljamo ka hidrocentrali Đerdap, gde smo imali organizovanu posetu od oko sat vremena, a zatim obilazimo i rimsko vojno utvrđenje (kastrum) - Diana, jedno od najvećih i najočuvanijih. Izgrađeno je od kamena tesanika, takođe u vreme cara Trajana. I tako, posle celodnevnog, veoma zanimljivog obilaska ovih istoijskih znamenitosti u okolini Kladova, došli smo do Tekije, malog mesta na obali Dunava, na zelenim padinama Miroča, ušuškanog u najlepšem delu Nacionalnog parka Đerdap. Smestili smo se u osam privatnih kuća. Naša domaćica Žikica sačekala nas je sa slatkim od smokava. Kakvo divno gostoprimstvo! Ono pravo, naše...srpsko, kakvog nema nigde na svetu! Kasnije popodne, ponovo smo se našli sa planinarima iz Kladova i proveli prijatno veče u jednom privatnom restoranu u Tekiji.

U jednom trenutku, crvena svetlost obasjala nam je lica. Pomerila sam zavesu i ugledala najlepši prizor na svetu – zalazak sunca.  Kao žar crveno sunce polako se spuštalo ka tamnom Dunavu i zalazilo na horizontu...I njegovu mirnu vodu bojilo tom istom, plamtećom bojom. Kada je pao mrak, počela je kiša. Padala je, pljuštala, lila kao iz kabla...celu noć! I naravno, kako to vrlo često i biva, u trenutku kada mi krećemo na pešačenje, ona prestaje! Oblaci se razvlače, magla se podiže, a sunce nam se osmehuje...

Zalazak

1974. godine, područje duž 100 kilometara obale Dunava sa naše strane, od Golupca do Karataša, i od 2 do 8 kilometara široko, proglašeno je za nacionalni park. Planina Miroč, Veliki i Mali Štrbac, Dunav, Đerdapska klisura, Veliki i Mali Kazan – pravo je „mesto prožimanja svetova na kopnu i u vodi“. Izuzetno bogata flora i fauna, prirodne lepote, divlja, netaknuta priroda, atraktivni vidikovci na Dunav i tesnace Kazana – ovaj jedinstveni rezervat prirode predstavlja pravi dragulj severoistočnog dela Srbije. Zanimljivo je poreklo naziva Đerdap. On potiče od persijske reči girdap, koja znači vir, vrtlog, jaz. Turci su ovaj naziv preinačili u gerdap, a Srbi u današnje ime. Na rumunskoj strani Đerdapske klisure raste i osobena vrsta lale, divne, svetlo ljubičaste boje. Pročitali smo na internetu da ih na našoj strani nema, kao i da uzaludno od Rumuna tražimo seme koje oni ljubomorno čuvaju. Nedavno je, na jednoj padini na rumunskoj strani, uočeno čak 6000 cvetova! Rumuni su nam ipak obećali seme ove biljke, a neki cvetovi su već primećeni i na našoj strani!

U nedelju smo autobusom otišli do raštrkanog sela Golo Brdo. Tu smo se sastali sa planinarima iz PD „Crni vrh“ iz Bora i planinarima iz Kladova. Bilo nas je puno – čak 92 planinara!
	Start - ovoliko nas je bilo

Živopisnim stazicama kroz šumu koja još uvek nije potpuno prolistala (što ni malo ne umanjuje njenu lepotu), stižemo do drvene platforme – čeke za posmatranje ptica koju ju uprava Nacionalnog parka tu postavila pre nekoliko godina. Odate prvi put vidimo Dunav i Veliki Kazan, mada nam tanka magla i jutarnja izmaglica još uvek po malo kvare pogled. Ipak, uspevamo da vidimo, preko puta nas, na rumunskoj strani, duboki fjord reke Valea Mrakonija, a u stenama njegove desne obale uklesanu gigantsku kamenu glavu dačkog kralja Decebalusa (vladao od 86. do 106. godine nove ere). Čula sam od Branka, našeg domaćina i vodiča, predsednika PD „Vrh“, da je samo nos ove kamene glave (visine 40 metara i širine 25 metara) dugačak čak sedam metara!

Naziremo u daljini Južne Karpate i njihov dugačak planinski venac.
	Decebalus kroz izmaglicu

	Posle kraće pauze za doručak, nastavljamo da hodamo preko grebena, tj. po ivici odseka Malog Štrpca. Ubrzo stižemo na vrh Mali Štrbac (626 m), gde pravimo zajedničku fotografiju. Toliko nas ima da ne možemo svi da stanemo u objektiv foto-aparata!
Deo grupe na Malom Štrpcu

Svi zajedno, nastavljamo dalje, do prevoja Diboka, gde se delimo u dve grupe. Jedan deo planinara odlazi na vidikovce iznad Malog Kazana i preko Ploča spušta se u Pecku Baru, na magistrali. Mi, malo spremniji, stazom kroz šumu, dolazimo do prelepog mesta odakle se pruža zaista spektakularan pogled na Dunav i Mali Kazan, a odakle već vidimo i vrh Veliki Štrbac.
	Pogled na Veliki Štrbac i Dunav

	Prizori su zaista neopisivi. Nijedna fotografija ne može verno da predstavi TU lepotu. Stojim na samoj ivici stene, licem okrenutim ka Dunavu, Kazanima, Rumuniji, Karpatima...Širim ruke, želim da poletim...Stapanje i prožimanje sa prirodom u potpunosti. Kada malo spustim pogled, on prosto uranja u zjapeću dubinu, gde voda dubokog, plavog Dunava svetluca pod podnevnim suncem, na skoro 700 metara niže od tačke na kojoj se nalazim...
Uživamo
	Uživamo, uživamo dugo na tim stenovitim odsecima. Gledamo u pravcu vrha Veliki Štrbac (768m) i vidimo da su naš vozač Miki i njegova žena Nela, inače planinari PD Pobeda, već na njemu! Popeli su se sa suprotne strane i čekaju nas. Na tom vrhu pravimo kraću pauzu i opet pokušavamo da se svi smestimo pored stuba i slikamo, ali...ne uspeva nam. I dalje nas je mnogo!
Deo grupe na Velikom Štrpcu

	Na severoistoku gledamo Karpate, na jugu i jugozapadu Greben, Deli Jovan, Veliki krš, Borski sto...Put nas vodi dalje...Stazom kroz šumu, kroz po neko seoce, stižemo i do vidikovca Mali prilaz, sa koga se, po mišljenju mnogih, pruža najlepši pogled na Kazan, a odakle se vidi i impozantna, eksponirana bela stena, sa vrhom Veliki Štrbac.
Kazan sa vidikovca Mali prilaz
	Na tom divnom mestu svako od nas želi da se slika. Već je popodne, sunce je na zapadu i boji Dunav i planinu mnogo lepšim, zagasitijim bojama nego što su bile tokom prepodneva. Nastavljamo dalje, prelepom kružnom stazom koja sve vreme vodi kroz šumu, iznad Dunava. A on...svetluca, svetluca kao more! Zlatasti zraci sunca obasjavaju površinu vode koja nestvarno titra, bljeska i presijava se. Na jednoj kraćoj pauzi, izdvajam se iz gomile, pronalazim jedan usamljen panj i sedam na njega...Posmatram taj čaroban prizor. Prosto se gušim od lepote...Pričam sa Dunavom, govorim mu kako je mnogo lep, ležem na travu i pokušavam da ga fotografišem, pokušavam da uhvatim taj srebrnkasti sjaj na njegovoj titravoj površini...U kadar ulazi i prvo prolećno cveće...
Kao more...
	Hodamo dalje...nema kraja toj lepoti...A onda, na jednoj veoma strmoj padini, ugledasmo divne, tek rascvetane cvetove ljubičaste sase. Kao po komandi, uspuzali smo se do njih i skoro potrbuške, fotografisali ih iz svih uglova.  Bili smo presrećni! Slika sve govori...
Sase

Staza duga 20 kilometara, kao i naša nedeljna šetnja, završavaju se se na Dunavskoj magistrali, kod česme, na oko pola kilometara uzvodno od odvajanja puta za Ploče. Već je pola pet. Pozdravljamo se sa borskim planinarima. Rastajemo sa planinarima iz Kladova i zahvaljujemo im na gostoprimstvu, na pomoći u organizaciji izleta, na druženju. Uz čvrst stisak ruke i osmeh, obećavamo im da ćemo ponovo doći. Sve ono što smo u ova dva dana videli u njihovim krajevima zaista je pravo i neprocenjivo blago. Istorijsko, kulturno, prirodno...Naučili smo mnogo toga o istoriji ovih predela, uživali svim čulima u buđenju proleća i prelepoj prirodi, nagledali se lepog Dunava, divili uzbudljivim Kazanima, kao i gorostasnim kraškim stenama Miroča.

Izlet za prepričavanje i preporuku. I za ponovni dolazak...obavezno!

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda

Fotografije: Dragan Tanasković, PSD Železničar, Marija Petrović, PD Pobeda