KOPAONIK
(20) 21. & 22. maj 2011.
Za razliku od zimskih meseci kada je pod stalnom “opsadom” skijaša, u proleće Kopaonik je prepušten sam sebi… i naravno planinarima i svim drugim ljubiteljima prirode koji znaju gde da traže skrivenu praiskonsku lepotu kopaoničke netaknute prirode…
Osim dokonih srednjoškolaca koji “gluvarenje” u kafićima u Konacima povremeno prekidaju da bi prošetali do Suvog Rudišta u neposrednoj blizini, na mekim travnatim padinama zastrvenim poljskim cvećem živih boja, za dva dana boravka na Kopaoniku takoreći nikoga nismo sreli…
Subota, 21. maj
Dok smo se u petak veče pustim drumom približavali planinarskom domu beogradskog PSD Kopaonik, beskrajno zvezdano nebo koje smo jedva videli od drevene kopaoničke šume, nagoveštavalo je da će nam Kopaonik ovog majskog vikenda biti naklonjen… I stvarno, bi tako…
Sutradan, posle noći koja nas je iznenadila neočekivanom svežinom, pitomo jutarnje sunce poželelo nam je dobrodošlicu. Sunčana planina, kako Kopaonik još zovu, mamila nas je i požurivala da što pre krenemo u istraživanje… Pošto smo za sobom ostavili blatnjave skijaške staze koje poput ožiljaka narušavaju Kopaonikovo lepo lice, zaobilazeći Pančićev vrh, a sve prateći vijugave puteve zarasle u meke zelene tepihe, našli smo se vrlo brzo usred živopisnih krajolika nestvarne lepote, koji su podsećali na platna kakvog vrsnog umetnika. Puste livade, nekada sočne pašnjake na kojima nema stoke da spokojno pase, smenjivale su guste šume: listopadne u senovitom dolinama reka, a četinarske u podnožju i na obroncima plavih kopaoničkih vrhova…
U takvoj jednoj vilinskoj šumi koja je odzvanjala cvrkutom ptica, u čijem smo hladu našli osveženje od podnevnog sunca, naiđosmo na vodopad Jelovarnik koji se, bučno i razigrano, obrušavao sa visine od nekoliko desetina metara …
Ovaj skriveni dragulj na 1200 metara nadmorske visine, neumorno pulsira životom, baš kao i brojne kopaoničke reke i rečice koje poput vena i arterija unose živost u najzabačenije delove ovog prostranog masiva koji se u pravcu od severozapada ka jugoistoku proteže čitavih 82 kilometra…
Pošto smo nerado ispunili naredbu revnosnog predstavnika vojske i obrisali fotografije snimljene u blizini velike bele kugle (iako na Internetu postoji puno slika tog vrha i te iste velike, bele kugle), nastavili smo pomalo razočarani ka Suvom Rudištu (1976 m)… Sudeći po količini svakojakog đubreta razbacanog oko napuštenog i zapuštenog rudarskog kopa, gde smo sreli na desetine predstavnika srpske omladine, teško je poverovati da bi Pančićev patriotski stav imao bilo kakav uticaj i bio prihvaćen, čak i da je svima poznat…
Niz skijašku stazu sa koje je sneg davno iskopnio, preko ozelenelog Pajinog presla i kraćeg zadržavanja u Konacima, požurili smo ka domu gde smo na drvenim klupama uživali u zalasku sunca i hladnom pivu, naslađujući se pričama o proteklom danu. Sladak kupus za večeru, nezaboravnih 19 kilometara i skoro 1000 metara visinske razlike…poslali su nas na spavanje već u devet…
Nedelja, 22. maj
Sunčana planina nas nije izneverila ni sutradan. Svanuo je još jedan divan dan koji, ispostavilo se, nije bio ništa manje uzbudljiv od prethodnog. Planirana tura bila je 12 km, ali, na kraju, u našim nogama bilo je 18 pređenih kilometara. Put ka vrhu Velika Gobelja (1934 m) koji je bio naš prvi cilj, vodio je kroz idilične, rosom umivene krajolike. Dok smo se lagano peli blagom padinom koju je nežno češljao vetar, u daljini plaveli su se Kukavica, Željin, Suva planina…Posle kraćeg odmora, nastavljajući dalje grebenom ka Maloj Gobelji (1845 m), našli smo se u nemirnom moru polegle žute trave prošarane klekom, borovnicama i cvećem jarkih boja… Već zdravo preplanuli kao gorštaci, opijeni mirišljavom smolom smreka koja se topila na suncu, zadržavanje na Maloj Gobelji iskoristili smo za uživanje u okrepljujućem vazduhu i razgledanju okoline u kojoj su se isticali kopaonički vrhovi Žljeb (1772 m) i Oštri krš (1741 m), jedino stanište runolista na Kopaoniku, u čijem podnožju je tekla Gobeljska reka.
Tek što smo počeli da se spuštamo ka Rvatskim bačijama (1650 m), ušuškanim na čistini usred šume, prvi put je ozbiljno zagrmelo…Kako smo se približavali bačijama, grmljavina je postajala sve glasnija, a prve kišne kapi dočekale su nas pri ulasku u gustu četinarsku šumu kroz koju smo se neprohodnim šumskim stazama i šumarskim putevima probijali do tresetišta Crvene bare. Kroz jedva prozirne zavese od kiše povremeno se probijalo sunce, pomažući nam u traženju bistre Samokovske reke, još jednog od kopaoničkih prirodnih rezervata, duž koje su u neko mitsko doba džinovi razbacali ogromno kamenje čudnih oblika… Kada su se ispred nas pojavili Konaci, uprkos kiši koja nas je pratila poslednjih dva sata pešačanja, osećali smo se privilegovano što nam je Kopaonik dopustio da za samo nekoliko sati upoznamo sve njegove ćudi…Po dolasku u dom, srdačni i predusretljivi domaćin Rade poslužio nas je odličnim sarmama koje nas okrepiše za dug put do Beograda.
Pred polazak, nije propustio priliku da nas pozove na branje malina na leto, a mi smo se svi prećutno složili da za sledeću posetu Kopaoniku ima sijaset razloga. Zbog razuđenog reljefa nemoguće je za dva dana sagledati sve kopaoničke prirodne lepote, pa čak ni samo one u okviru Nacionalnog parka koji se odlikuje raznovrsnom i specifičnom florom i faunom, hidrološkim spomenicima (gejzir Gvozdac, vodopad Jelovarnik, brojni izvori i vrela) i neobičnim geološkim formacijama (Markove stene…) koje je priroda vajala tokom 70 miliona godina…
Na putu za Jošaničku banju, u kojoj smo zastali kod vrelih termalnih izvora, u mislima opraštali smo se od Kopaonika, koji, poput usamljenog graničara na večnoj straži, gostoljubivo dočekuje svakog dobronamernog putnika “namernika”…Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj: Nevena Janković, PD Pobeda
Fotografije: Predrag Nikolić i Marija Petrović, PD Pobeda