DAN ČISTIH PLANINA, KABLAR – RAJAC
24 – 25.
septembar 2011.
U okviru akcije “Dan čistih planina”, rešili
smo da ove jeseni pođemo iz Ovčar Banje i da pešačimo sve do Rajca. Deluje
prilično izazovno, jer je puno kilometara u pitanju, a i ukupna visinska razlika koju treba savladati (u spuštanju i
penjanju) nije zanemarljiva. U planu je bilo da to bude zajednička akcija sa
PSD “Železničar”, ali, nažalost, kod njih nije bilo dovoljno prijavljenih, tako
da nisu učestvovali na ovoj turi. Ipak, pridružilo nam se dvoje planinara iz
ovog društva.
U subotu, već oko pola
jedanaest, bili smo u Ovčar Banji. Smestili smo se u planinarskom domu “Dom”,
planinarskog društva “Železničar”, koji je pre nekoliko godina renoviran i sada
je veoma privlačan za smeštaj planinara. Dve Marije ostaju u Banji, odmaraju,
šetaju, leče žuljeve od prethodne ture po Makedoniji, a ostatak grupe u pola
dvanaest polazi na kraće “zagrevanje”, na uspon na Kablar. Dan je lep, sunčan,
ne previše topao, pravi jesenji…Polaze strmom stazom kroz šumu, dolaze do male
crkvice, isposnice Svetog Save, pored koje se nalazi nepresušni izvor sa vodom
koju narod zove “Savina vodica” i koju smatraju lekovitom. Na više mesta se
zaustavljaju i sa lepih vidikovaca posmatraju celu Ovčarsko-kablarsku klisuru,
šumoviti Ovčar preko puta, meandre Zapadne Morave, manastire…
|
|
|
Meandri
Zapadne Morave
|
Grupa na Kablaru
|
Na vrhu Kablara (886 m) uživaju skoro pola
sata, prave zajedničku fotografiju i polako se vraćaju blažom, kružnom stazom,
preko sela Čvrkići i planinarskog doma “Kablar”, gde smo ih sačekale. Zajedno smo se spustili do manastira Nikolje i oko pola pet popodne vratili
u “Dom”. Posle toga, imali smo slobodne aktivnosti. Ručali smo, a zatim krenuli
na bazen, gde smo se oko sat vremena kupali u toploj, termalnoj vodi. Nekoliko
planinara je posle bazena otišlo na ćevape u obližnji restoran, a mi smo se
zasladili ukusnim palačinkama sa džemom! Potpuno uživanje!
U nedelju smo ustali jako rano, već oko pet
sati. U šest sati polazimo minibusom do Vidovskog tunela (koji je jako neobičan
i prilično nizak, ali kroz koji mogu da prođu minibus i manja
vozila), gde nam se priključuju još četiri planinara iz PD “Pobeda”. U pola
sedam započinjemo pešačenje od Vidovskog tunela (300 m). Prelazimo reku
Kamenicu preko pešačkog visećeg mosta, a zatim nastavljamo dalje…Polako se budi
dan, prelepo jutro nam poklanja prve zrake sunca, još uvek se oseća prijatna
svežina noći koja je za nama, a krajolici oko nas postaju sve lepši i lepši. Sa
tom lepotom, i mi se polako razbuđujemo, počinjemo da dišemo punim plućima, a
naša tela polako se zagrevaju za kilometre hodanja koji su pred nama. Na jednoj
uzvisici se osvrćemo i vidimo Ovčar i Kablar, tu blizu, iza nas…Tek smo im malo
odmakli…
Prolazimo kroz
lepe zaseoke i sela, uređenih kuća, cvetnih dvorišta i bašta.
|
|
|
Ovčar i Kablar, blizu...
|
Prvo je selo Miokovci (576 m). Nalazi se na 9 km severozapadno od
Čačka. Zauzima površinu od 2120 ha, gde živi oko 1200 vrednih i preduzimljivih
meštana. Brežuljkasto-brdski predeo povoljan je za voćarstvo. Dominiraju zasadi
kajsije – “žutog zlata”, zatim jabuke, šljive, trešnje. Poslednje tri godine u
ovom selu održava se letnji sabor “Dani srpske kajsije”. Miokovci su po broju
stabala kajsija (oko 50.000 stabala na 200 hektara) po stanovniku već
decenijama vodeći atar u Srbiji. (Internet).
|
Pored puta kojim idemo, sa obe strane naginju
nam se grane sa drveća prepunih voća i nesebično nam nude svoje ukusne plodove:
jabuke, šljive, kruške…Beremo ih, jedemo, stavljamo u rančeve za kasnije…Kučići
laju iz avlija…da li nas to pozdravljaju, ili možda čuvaju kućni prag…? Radoznali
meštani nas pitaju KUDA? Na sve strane živopisno, zanimljivo, lepo, neobično…Na
jednoj uzvisici, odakle se pruža lep pogled na celu Šumadiju, seli smo da
doručkujemo. Doručak na travi, šta se lepše poželeti može?!
Nastavljamo ka selu Pranjani i već polako naziremo krovove kuća u
daljini.
|
|
|
Doručak na travi
|
Pranjani se nalaze u opštini Gornji Milanovac, u Moravičkom
okrugu, na obroncima Suvobora i najveće je selo u čitavom predelu, a ujedno i
najprostranije. Pranjanci su, inače, poznati kao veoma bistri,
vispreni i duhoviti ljudi, pa im nije bilo teško da smisle i takvu
manifestaciju kao što je „Rakijada“, takmičenje u ispijanju ljute rakije, koja
je nedavno bila predmet javne polemike u medijima. „Rakijadu sam, zapravo,
zamislio sasvim drugačije, nekako, kao priliku da stvaramo robnu marku za našu
pranjansku rakiju i da se tako promovišemo u svetu, a ne kao puko opijanje.
Ali, narod k’o narod - dođu da se takmiče, uljoskaju se i sjebu nam ideju“,
kaže idejni tvorac ove manifestacije koju su Pranjanci odmah prekrstili u
„Bekrijadu“. (Internet).
I još jedna
zanimljivost vezana za ovo selo: to je mesto na kome je tokom šest prolećnih i
letnjih meseci 1944. godine počelo spasavanje 520 američkih pilota i članova posade
oborenih iznad Jugoslavije tokom bombardovanja nacističkog kompleksa rafinerije
nafte u rumunskom gradu Ploeštiju. Oboreni piloti bili su dovoženi u ovo selo i
okolna sela i raspoređivani po kućama, gde su ih seljani, rizikujući svoje
živote, hranili, oblačili i krili od Nemaca. Prošle godine, u znak zahvalnosti,
vlada SAD-a donirala je ovom selu pomoć od 700.000 dolara. (Internet).
U Pranjanima pravimo pauzu u hladu restorana –
vajata, sabiramo kilometre
koje smo prešli, računamo koliko nam još ostaje...
|
|
|
Vodja
sabira kilometre
|
|
Nastavljamo dalje, ovog puta malo
asfaltom. Pored
puta primećujemo lepo
uređena dvorišta, konake, drvene kuće i vajate ofarbane u najlepše
boje, sve
podređeno seoskom turizmu koji je veoma razvijen u ovim krajevima. U
jednom
trenutku, nastala je i ova fotografija: cela grupa od dvadesetak
planinara, svi
kao jedan, pratila je našeg vođu u stopu. Tempo je bio umereno brz,
pauze su
bile kratke i u pravo vreme, a kondicija svih nas na zavidnom nivou. |
Svi
kao jedan
|
|
Idemo
ka selu Koštunići, ali ne ulazimo u centar, već se penjemo na vrh
iznad sela, Krst (641 m). Pre uspona na Krst, nailazimo na zanimljiv
spomenik
sa neobičnim tekstom na njemu. |
|
|
Spomenik
|
Nastavljamo uspon na vrh Teočinski Krst (793 m), gde pravimo pauzu za
ručak u hladu jednog voćnjaka. I dalje se sladimo voćem koje smo brali usput.
Šljive su najmekše, najsočnije i najslađe. Ne zapostavljamo ni ukusne,
osvežavajuće jabuke, kao ni kruške…Ponovo se osvrćemo da vidimo gde su Ovčar i
Kablar. Oni su sada mnogo, mnogo dalje i čini nam se neverovatno da smo toliko
već prešli…
|
|
Ovčar
i Kablar, daleko…
|
Još
malo…
|
Pored zaseoka Teočin, spuštamo se u selo Gornje Banjane
(460 m).
1.
Bože
mili: čuda velikoga!
2.
Što procvile u Banjane gornje?
3.
Da l’je vila, da li guja ljuta?
4.
Da je vila, na više bi bila.
5.
Da je guja, pod kamen bi bila;
6.
Nit’je vila, niti guja ljuta,
7.
Već
to cvili Perović-Batriću
8.
U
rukama Ćorović-Osmana… (Odlomak iz jedne guslarske pesme,
Internet)
Sa terasa kuća, meštani nas gledaju sa
zanimanjem. Sedamo u lokalnu kafanicu u “glavnoj” ulici i pijemo zasluženo
pivo. Još samo šest i po kilometara…Preguraćemo i to…Jedan meštanin nas pita:
“Odakle vi?” Mi mu odgovaramo: “Iz Ovčar Banje!” A on, u neverici, upita:
“Danas?!?” I ne veruje da smo DANAS krenuli peške iz Ovčar Banje i DANAS došli
u njegovo selo! Slatko smo se smejali…
Oko pet sati popodne, napuštamo i ovo selo i pored
Crvenog vrela i
Lovačke priče (686 m), stižemo u dom “Čika Duško Jovanović”, na Rajcu,
oko pola
sedam uveče.
|
|
|
Padine
Rajca
|
Na GPS uređaju
isčitavamo: prepešačeno 37,5 km, 1040 m ukupnog uspona, vreme
pešačenja sa pauzama 12 sati. S obzirom da su putevi između sela asfaltirani,
nije bilo izvodljivo da se na nekim delovima izbegnu, a da se pri tome ne prave
veće obilaznice ili prolazi kroz neprokrčene staze kroz šumu, šiblje ili preko
jaruga. Tako da smo od ukupne pređene kilometraže, 12
kilometara hodali i po asfaltu. Sve
čestitke vođi na besprekornom vođenju i grupi od 20 planinara koji su na
najlepši mogući način doprineli akciji “Dan čistih planina” i učestvovali u
ovoj lepoj pešačkoj avanturi kroz živopisne predele Pomoravlja i Šumadije.
Izveštaj, vođa puta: Milan
Lončar, PD Pobeda
Izveštaj: Marija Petrović, PD Pobeda
Fotografije: Bora Milojević - PD Pobeda, Marija
Petrović
|