DAN ČISTIH PLANINA, KABLAR – RAJAC

24 – 25. septembar 2011.

Meandri Zapadne Morave	Grupa na Kablaru

Na vrhu Kablara (886 m) uživaju skoro pola sata, prave zajedničku fotografiju i polako se vraćaju blažom, kružnom stazom, preko sela Čvrkići i planinarskog doma “Kablar”, gde smo ih sačekale. Zajedno smo se spustili do manastira Nikolje i oko pola pet popodne vratili u “Dom”. Posle toga, imali smo slobodne aktivnosti. Ručali smo, a zatim krenuli na bazen, gde smo se oko sat vremena kupali u toploj, termalnoj vodi. Nekoliko planinara je posle bazena otišlo na ćevape u obližnji restoran, a mi smo se zasladili ukusnim palačinkama sa džemom! Potpuno uživanje!

U nedelju smo ustali jako rano, već oko pet sati. U šest sati polazimo minibusom do Vidovskog tunela (koji je jako neobičan i prilično nizak, ali kroz koji mogu da prođu minibus i manja vozila), gde nam se priključuju još četiri planinara iz PD “Pobeda”. U pola sedam započinjemo pešačenje od Vidovskog tunela (300 m). Prelazimo reku Kamenicu preko pešačkog visećeg mosta, a zatim nastavljamo dalje…Polako se budi dan, prelepo jutro nam poklanja prve zrake sunca, još uvek se oseća prijatna svežina noći koja je za nama, a krajolici oko nas postaju sve lepši i lepši. Sa tom lepotom, i mi se polako razbuđujemo, počinjemo da dišemo punim plućima, a naša tela polako se zagrevaju za kilometre hodanja koji su pred nama. Na jednoj uzvisici se osvrćemo i vidimo Ovčar i Kablar, tu blizu, iza nas…Tek smo im malo odmakli…  Prolazimo kroz lepe zaseoke i sela, uređenih kuća, cvetnih dvorišta i bašta.

Ovčar i Kablar, blizu...

Pored puta kojim idemo, sa obe strane naginju nam se grane sa drveća prepunih voća i nesebično nam nude svoje ukusne plodove: jabuke, šljive, kruške…Beremo ih, jedemo, stavljamo u rančeve za kasnije…Kučići laju iz avlija…da li nas to pozdravljaju, ili možda čuvaju kućni prag…? Radoznali meštani nas pitaju KUDA? Na sve strane živopisno, zanimljivo, lepo, neobično…Na jednoj uzvisici, odakle se pruža lep pogled na celu Šumadiju, seli smo da doručkujemo. Doručak na travi, šta se lepše poželeti može?!   Nastavljamo ka selu Pranjani i već polako naziremo krovove kuća u daljini.

Doručak na travi

Pranjani se nalaze u opštini Gornji Milanovac, u Moravičkom okrugu, na obroncima Suvobora i najveće je selo u čitavom predelu, a ujedno i najprostranije. Pranjanci su, inače, poznati kao veoma bistri, vispreni i duhoviti ljudi, pa im nije bilo teško da smisle i takvu manifestaciju kao što je „Rakijada“, takmičenje u ispijanju ljute rakije, koja je nedavno bila predmet javne polemike u medijima. „Rakijadu sam, zapravo, zamislio sasvim drugačije, nekako, kao priliku da stvaramo robnu marku za našu pranjansku rakiju i da se tako promovišemo u svetu, a ne kao puko opijanje. Ali, narod k’o narod - dođu da se takmiče, uljoskaju se i sjebu nam ideju“, kaže idejni tvorac ove manifestacije koju su Pranjanci odmah prekrstili u „Bekrijadu“. (Internet).

I još jedna zanimljivost vezana za ovo selo: to je mesto na kome je tokom šest prolećnih i letnjih meseci 1944. godine počelo spasavanje 520 američkih pilota i članova posade oborenih iznad Jugoslavije tokom bombardovanja nacističkog kompleksa rafinerije nafte u rumunskom gradu Ploeštiju. Oboreni piloti bili su dovoženi u ovo selo i okolna sela i raspoređivani po kućama, gde su ih seljani, rizikujući svoje živote, hranili, oblačili i krili od Nemaca. Prošle godine, u znak zahvalnosti, vlada SAD-a donirala je ovom selu pomoć od 700.000 dolara. (Internet).

U Pranjanima pravimo pauzu u hladu restorana – vajata, sabiramo kilometre koje smo prešli, računamo koliko nam još ostaje...
	Vodja sabira kilometre

Nastavljamo dalje, ovog puta malo  asfaltom. Pored puta primećujemo lepo uređena dvorišta, konake, drvene kuće i vajate ofarbane u najlepše boje, sve podređeno seoskom turizmu koji je veoma razvijen u ovim krajevima. U jednom trenutku, nastala je i ova fotografija: cela grupa od dvadesetak planinara, svi kao jedan, pratila je našeg vođu u stopu. Tempo je bio umereno brz, pauze su bile kratke i u pravo vreme, a kondicija svih nas na zavidnom nivou.

Svi kao jedan

Idemo ka selu Koštunići, ali ne ulazimo u centar, već se penjemo na vrh iznad sela, Krst (641 m). Pre uspona na Krst, nailazimo na zanimljiv spomenik sa neobičnim tekstom na njemu.
	Spomenik

Nastavljamo uspon na vrh Teočinski Krst (793 m), gde pravimo pauzu za ručak u hladu jednog voćnjaka. I dalje se sladimo voćem koje smo brali usput. Šljive su najmekše, najsočnije i najslađe. Ne zapostavljamo ni ukusne, osvežavajuće jabuke, kao ni kruške…Ponovo se osvrćemo da vidimo gde su Ovčar i Kablar. Oni su sada mnogo, mnogo dalje i čini nam se neverovatno da smo toliko već prešli…

Ovčar i Kablar, daleko…	Još malo…

1.      Bože mili: čuda velikoga!

2.      Što procvile u Banjane gornje?

3.      Da l’je vila, da li guja ljuta?

4.      Da je vila, na više bi bila.

5.      Da je guja, pod kamen bi bila;

6.      Nit’je vila, niti guja ljuta,

7.      Već to cvili Perović-Batriću

8.      U rukama Ćorović-Osmana… (Odlomak iz jedne guslarske pesme, Internet)

Sa terasa kuća, meštani nas gledaju sa zanimanjem. Sedamo u lokalnu kafanicu u “glavnoj” ulici i pijemo zasluženo pivo. Još samo šest i po kilometara…Preguraćemo i to…Jedan meštanin nas pita: “Odakle vi?” Mi mu odgovaramo: “Iz Ovčar Banje!” A on, u neverici, upita: “Danas?!?” I ne veruje da smo DANAS krenuli peške iz Ovčar Banje i DANAS došli u njegovo selo! Slatko smo se smejali…

Oko pet sati popodne, napuštamo i ovo selo i pored Crvenog vrela i Lovačke priče (686 m), stižemo u dom “Čika Duško Jovanović”, na Rajcu, oko pola sedam uveče.
	Padine Rajca

 Na GPS uređaju isčitavamo: prepešačeno 37,5 km, 1040 m ukupnog uspona, vreme pešačenja sa pauzama 12 sati. S obzirom da su putevi između sela asfaltirani, nije bilo izvodljivo da se na nekim delovima izbegnu, a da se pri tome ne prave veće obilaznice ili prolazi kroz neprokrčene staze kroz šumu, šiblje ili preko jaruga. Tako da smo od ukupne pređene kilometraže, 12 kilometara hodali i po asfaltu.  Sve čestitke vođi na besprekornom vođenju i grupi od 20 planinara koji su na najlepši mogući način doprineli akciji “Dan čistih planina” i učestvovali u ovoj lepoj pešačkoj avanturi kroz živopisne predele Pomoravlja i Šumadije.

Izveštaj, vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda