Izveštaj sa Jagodnje i Boranje

10 – 11. 12. 2011.
    
Ove „zime“ (koja to zaista još uvek nije), krenuli smo put Jagodnje i Boranje, lepih planina u zapadnoj Srbiji, između Krupnja i Loznice.

Ovog puta, naš vođa bio je i vozač. Iznajmio je mali, beli kombi sa 9 mesta, u koji smo se udobno smestili nas osmoro i...zabava je počela. Odmah smo ga prozvali „Lončar trans“, što je naravno izazvalo salve smeha, a šale su vrcale na sve strane. I tako, u veseloj i prisnoj atmosferi, negde oko 10 sati ujutru, stižemo u Krupanj, gde nam se pridružuju još dva planinara, Gile i Dejan, iz krupanjskog planinarskog društva „Soko“.  
 
Sa nama je i crnokosa Branka, koja je iz Beograda ponela materijal za pitu krompirušu, a kako sam ja poželela i uštipke – nikakav problem, odmah je u obližnjoj prodavnici nabavila jaja, mleko i džem!
"Lončar trans", vođa-šofer i "kuvarica" Branka
 
Nastavljamo put preko Stolica, i već oko pola 11 stižemo u planinarski dom na Boranji, „Šarena bukva“, planinarskog društva „Gučevo“ iz Loznice. Širokog osmeha i raširenih ruku, sačekuje nas domaćin Maki. Dobro ušuškan i ugrejan dom, lepa trpezarija, čiste i uredne sobe, kuhinja sa zagrejanim „smederevcem“, srdačan domaćin i naše veselo društvance...sve to obećavalo je dva nezaboravna dana. Daleko od gradske vreve, svakodnevnih problema, jurnjave na posao, opet smo pobegli u naše divno utočište, najlepše od svih...u prirodu.
Dom "Šarena bukva"
     
Posle prepakivanja, krećemo u šetnju. Idemo na Crni vrh (879 m), najviši vrh Boranje, a zatim pešačimo do Košutnje stope (939 m), najvišeg vrha Jagodnje. Zima ove godine „debelo“ kasni, bar što se tiče gradova po Srbiji. Međutim, pre nekoliko dana, i na ovim planinama se zabeleo sneg, a kada je opet naglo otoplilo, otopio se i ostavio puno blata na šumskim putevima. Na nekim livadama ga je još i bilo, pa je, eto, to bio prvi sneg koji smo gazili ove zime!
               
Prvi sneg na Crnom vrhu  Košutnja stopa
             
   
Posle kraćih pauza na ovim vrhovima, nastavljamo dalje i stižemo do Mačkovog kamena, jednog od visova na Jagodnji, na kome su vođene krvave bitke u Prvom svetskom ratu. U spomen na te dane, po projektu arhitekte Momira Korunovića, u periodu od 1928. do 1932. godine, na tom mestu podignuta je spomen-kosturnica u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci ratnika koji su pali u krvavim borbama.
 
Spomen-kosturnica na Mačkovom kamenu   
 
Kako je dan kratak, morali smo nazad. Istim putem vraćamo se ka našem toplom domu. Polako pada i mrak. Šalimo se i smejemo do suza. Bane nas, kao i uvek, zabavlja svojim pričama...Stavljamo lampe na čela koje svetlucaju kao svici u tmini, i dok hodamo u blagoj noći pomračenog meseca (koji, nažalost, ne vidimo zbog oblaka), po razlokanom i blatnjavom putu, u našim srcima je toplo. Posle 22 kilometra, stižemo u dom, skidamo blatnjave cipele i kamašne i sedamo da večeramo.
  
    Maki se zaista potrudio. Skuvao nam je divnu teleću čorbu, ogroman lonac pasulja sa slaninicom i mesom koje nije štedeo, a posebno je za nekoliko planinara skuvao i posan pasulj...Nismo brojali koliko puta smo sipali čorbu ili pasulj..
Maki kuva čorbu i pasulj
 
Uživali smo...Planinarka Branka je zamesila testo, pa smo se kasnije sladili i vrućim uštipcima sa džemom i šećerom...
Bukva sa Boranje smatra se jednom od najkvalitetnijih u Evropi, čemu su doprineli verovatno klimatski uslovi, konfiguracija terena i bogatstvo vode. Smatra se da Boranja nije dobila ime po borovima, što je verovatno prva asocijacija, već po tome što je sva naborana i ispresecana mnogobrojnim jarugama i potocima. Tog nedeljnog jutra, posle doručka koji nam je spremila Branka – pitu krompirušu od domaćih kora koje je razvijala dok smo mi još spavali (!), i „novopečene“ uštipke kojima posebno Bane i ja opet nismo odoleli – pošli smo na kružnu turu oko rezervata bukvi, koji se inače prostire na više od 15 hektara, od čega je više od polovine teritorije pod zaštitom države još od šezdesetih godina prošlog veka.
 
 Kakvo umeće! "Jedite gladne oči, jedite gladne oči!"
   
Pojedina stabla bukvi stara su i preko 200 godina. To maglovito nedeljno jutro polako se pretvaralo u božanstven sunčani dan...Silazimo sa blatnjavog puta i „zaranjamo“ u žuto opalo lišće...prolazimo kroz prelepu bukovu šumu i divimo se besprekorno pravim, visokim i glatkim, debljim ili tanjim, stablima bukvi, svuda oko nas.
Prava kao strela 

 
U baricama na koje povremeno nailazimo, gledamo odraze tih visokih stabala, sunca i plavetnog neba. Dok hodamo pored širokog potoka Zmajevac koji meandrira kroz šumu, čas sa jedne strane puta, čas sa druge (Branka ga naziva „vamos-tamos“), zraci sunca se već uveliko probijaju kroz ogoljene grane bukvi i daju opalom žutom lišću još zlatniju boju.
Prognoza je bila: oblačno sa kišom
 
Tako smo prepešačili (a da nismo ni osetili!) oko desetak kilometara, opet se vratili u dom, jeli (pošto odavno nismo!), spakovali se, pozdravili sa Makijem i ponovo krenuli  pešice, ovog puta ka Zmajevcu, krupanjskom izletištu, na oko 6 kilometara od doma. Vođa je seo u „Lončar trans“ i poterao kombi do izletišta, a Gile i Dejan bili su naši „vodiči“. Put nas je vodio divnom šumskom stazom (ovog puta bez i malo blata), prekrivenu debelim slojem žutog lišća koje je pod našim nogama pravilo najdivniju „muziku“ na svetu.
 
Po stazi od lišća



Na izletištu Zmajevac naše pešačenje se završava. Udobno se smeštamo u kombi i nastavljamo ka Crkvi Svetog uspenja Presvete Bogorodice, u Dobrom Potoku, na kilometar od Krupnja. Dobropotočka crkva-brvnara pominje se u pisanim izvorima 1528. godine. Crkva je tokom svog gotovo petovekovnog postojanja više puta paljena i razarana, ali je i uporno obnavljana. Poslednji put je rekonstruisana pre skoro 20 godina. Kompleks čine: crkva-brvnara, tri pećine isposnice, muzejska postavka gradske kuće, prirodnjačka zbirka, drveni zvonik, gostinska kuća i otvorena pozornica. U Krupnju se pozdravljamo sa Giletom i Dejanom i nastavljamo ka manastiru Tronoša, kod Tršića. Izgrađen je 1317. godine. Ispred ulaza, nalazi se memorijalna česma sa kapelom koju je, prema predanju, podigao Jug Bogdan i njegovih devet sinova, pred odlazak u bitku na Kosovu, 1389. godine. U tišini manastira, upalili smo sveće, pomolili se za naše žive i mrtve i nečujno ga napustili. Polako je padao mrak. Ipak odustajemo od posete Tršiću i ostavljamo ga za neki drugi put.
“Lončar trans” nas polako vraća kući. Odjednom, pravo ispred nas, na tamnom nebu izranja kao dukat žut, veliki, veliki mesec…Jednoj od Rada čini se kao tepsija! Smejemo se…A čini nam se kao i da nam se on smeška, onako naheren…Pojačavam muziku i počinje pesma…Bane uzalud pokušava da zaspi…Ne može od naših šala, pesme, smeha…Polako se razilazimo, svako svojim putem i u svojim mislima…Na sreću, planine nam ostaju uvek tu, nigde ne mrdaju…Eto nas ponovo, vrlo uskoro, njima u pohode!



Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda