Goč i Željin

14. – 16.10. 2011.

Taj oktobarski vikend bio je kao poklonjen, naročito subota. U petak uveče, stigli smo u Vrnjačku Banju i smestili se u jednu privatnu kuću blizu centra. A onda je ujutru osvanuo taj lep, sunčan dan, prozračan, pravi jesenji, miholjski...U 7 ujutru pošli smo minibusom do sela Ploče i prevoja Karaula (1113 m). Odatle smo oko pola 9 krenuli na pešačku turu do vrha Željin. Uglavnom makadamskim putem, prolazimo kroz zaseoke Jovančevići, Marevci, gde nailazimo na markiranu stazu koja dolazi sa Mitrovog Polja.

 

	Krajolici koji nam se pojavljuju pored puta, prelepi su.
Krajolik
Prošarane livade, pašnjaci, još uvek zeleni brežuljci, pa prve jesenje, plamteće boje koje, u početku, stidljivo, oslikavaju guste krošnje visokog drveća. Za koji dan, biće to pravi vatromet boja! A onda se pojavljuje i on ispred nas – Željin.
	Željin
	Lep, neobičan, sa svoja dva vrha neznatne razlike u visini. Skoro do samog vrha pod šumom, a gore ogoljen, prekriven samo gustom, visokom travom. Kod šumske kuće na Smrečju (1330 m) pravimo pauzu.
Šumska kuća

 
Odatle, završni deo staze vodi kroz šumu, a poslednjih sto metara ide preko strme travnate livade. Sam vrh, severni (1784 m), je stenovit, a pogled odozgo ostavlja nas bez daha. Vidi se skoro pola Srbije. Primećujemo i prve naznake zime. Snežno inje prekrilo je dugačku, povijenu travu, sa one strane sa koje je duvao vetar, a mali žbun na samom vrhu takođe je bio prekriven tankim slojem prvog snega.

 
 

Borba jeseni i zime	Naša mala grupa

 

Međutim, samo malo niže, crvene, narandžaste i bordo krošnje gustog drveća i dalje su prkosile zimi i pokazivale nam se u svojoj punoj lepoti. Naši foto-aparati „škljocali su“ bez prestanka. Dan je bio kao stvoren za fotografisanje! Posle kraće pauze, vraćamo se preko drugog vrha, Pločke čuke, samo metar nižeg od prvog. Spuštamo se na šumsku stazu kojom smo došli, gde se srećemo sa malom grupom planinara iz PD Vrbica, iz Velike Plane. Posle srdačnog susreta, nastavljamo dalje. 

 

Povratak	Pogled sa drugog vrha	Još jedan osvrt na Željin

Do našeg kombija stižemo nešto posle 16 sati. Posle 21 kilometra i 980 m savladane visine, ipak odustajemo od daljeg uspona na Koznik grad. Minibusom se vraćamo prema selu Grčak, gde u simpatičnom etno-restoranu „Skačak“ pravimo pauzu, dok jedan planinar ipak odlazi na Koznik. To je tvrđava iz 14. veka, podignuta na uzvišenju visine 921 m, pod zaštitom države i spomenik kulture od velikog značaja. Potpuno nenadano, i mi se lepo provodimo. „Upadamo“ na nečije rođendansko slavlje, pa skoro sat i po uživamo, slušajući i pevajući starogradske pesme! Po silasku planinara sa Koznika, vraćamo se u Vrnjačku Banju, gde odlazimo u kafanicu na zajedničku, organizovanu večeru.

Sutradan ujutru, minibusom odlazimo do veštačkog jezera na Goču (1050 m), odakle pešice nastavljamo ka Ljuktenu, najvišem vrhu ove planine. Vrnjačku Banju smo napustili sunčanu, a kako smo išli sve više ka jugu, ka Goču, vreme se drastično menjalo. Odjednom su sivi oblaci zamenili plavo nebo, sunce se izgubilo, a tanka magla sve više je obavijala predele oko nas.

	Po izlasku iz minibusa, u vazduhu je mirisala zima, a ugledali smo i njih – prve zimske pahulje! No, bile su sitne i kratko su padale...Preko zaseoka Garešnica, po magli, vrlo brzo smo izašli na Ljukten, 1216 m.
Na Ljuktenu
Sve prekriveno injem, magla svuda oko nas, prohladan vetar...kakva razlika u vremenu u odnosu na prethodni dan! Ipak, u daljini smo nazirali sunce, čiji zraci su se probijali kroz sive oblake i celom prostoru davali nestvarnu „dramatiku“.
	Neobična "dramatika"

U povratku, vraćamo se preko dugačkog grebena i spuštamo na jug, ka strelištu Paklenik. Magla se razilazi, nema više inja i ponovo smo u jesenjem ambijentu. Oko podneva dolazimo u selo Bzenica, odnosno do odmarališta Crvenog krsta. Usput beremo jabuke i šljive sa drveća pored puta. U ribljem restoranu „Sveti Nikola“ pravimo pauzu za ručak. Zatim se vraćamo u Vrnjačku Banju, malo šetamo i razgledamo grad i već oko pola 5 krećemo ka Beogradu. Bio je to jedan divan vikend.

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj i fotografije: Marija Petrović