Dobro markirana staza prvo vodi putem kuda je nekada išla stara pruga za Čačak. Stižemo do raskrsnice na kojoj se odvajaju putevi za selo Ba i Slavkovicu. Tu nam se pridružuje i osmoro dece iz ovih sela, pa nastavljamo dalje. Jutro je još uvek oblačno, pomalo i maglovito, ali nije mnogo hladno. Negde iza tih oblaka, sunce kao da pokušava da se probije...

Pošto se sneg otopio, ima dosta blata koje gazimo, ali i pored toga, mi smo dobro raspoloženi, smejemo se, šalimo... I Ljuba je sa nama, pa nas, kao i uvek, zabavlja i zasmejava njegovim planinarskim pričama. Ima nas puno i kolona je veoma duga... Na čelu Mladen, na začelju Boro... Opremljeni toki-vokijem, konstantno su u vezi i sve funkcioniše zaista savršeno. Jedan po jedan, prelazimo preko improvizovanog mosta, a onda, kroz selo Kadina Luka, penjemo se na brdo Građenik, gde se zaustavljamo na mestu na kome će uskoro nići gradilište crkve-kosturnice, posvećene palim borcima iz Prvog svetskog rata, tj. Kolubarske bitke.

Kod domaćina Bože i njegove kućice, pravimo pauzu od pola sata, za osveženje i doručak. Zatim nastavljamo dalje. Veoma strmom stazom penjemo se kroz šumu i zaustavljamo pored spomen-ploče, takođe posvećene poginulim ratnicima. Pravimo malu pauzu, uz Oče naš palimo sveću i kadionik, dok nam Mladen priča istoriju i dočarava prošle dane. Nastavljamo još malo uzbrdo i dolazimo do stenovitog grebena. Pošto nema snega, gazimo preko lepih, velikih stena, prekrivenih divnom, zelenom mahovinom.

I tu smo – na vrhu Čardak (642 m). On je mali, kao kupa od stena, sa velikim metalnim krstom na jednoj od njih. Stavljamo pečate u naše planinarske knjižice i, pošto nema mesta za sve nas odjednom, slikamo se sukcesivno, po grupicama. Uživamo, gledamo krajolik, lepo je... Opet preko manjih stena i nešto sipara, polako se spuštamo i idemo dalje, lepom stazom do tromeđe mesnih zajednica tri sela – Kadina Luka, Ba i Slavkovica. Gazimo po suvoj travi, nema više onog dosadnog blata, a i nebo se razvedrava... Odjednom, nestaje onaj oblačan, maglovit zimski dan i pretvara se u pravi prolećni! Puca i otvara se svom svojom širinom plavo nebo i pojavljuje se, naravno, sunce, na radost svih nas. Pravimo pauzu na tom lepom mestu odakle posmatramo, pravo ispred nas, kako se veličanstveno pruža vrh Kojića kom, naše sledeće odredište, i dalje prekriven maglom i oblacima. Spuštamo se do sela odakle nas čeka još oko 400 metara uspona do vrha. Polako se penjemo makadamskim putem i opet uz priču, šale i smeh, stižemo do Kojića koma, a da to nismo ni primetili! Sunce nestaje i ponovo nas obavija magla, ali ipak ne toliko gusta, pa nam kretanje nije otežano. Vrh Rajac (848m) je tu, blizu, na nekoliko stotina metara. Na naše prijatno iznenađenje, vetra nema, pa možemo da nazdravimo i na ovom vrhu...

Magla na Kojića komu

Vesele planinarke (i planinar) na vrhu Rajca

Preko ostataka snega, oko 16 sati, spuštamo se do našeg doma. Usput brišemo o sneg kaljave cipele, kamašne i štapove, na česmi pored doma ih još malo peremo, tako da ulazimo u restoran kod Rajka relativno čisti. A onda, kako ja u šali često kažem, nastupa „najbolji deo planinarenja“ – opuštanje, uz toplu čorbu, dobru klopicu i po koje hladno pivce... Restoran smo napunili do poslednje stolice. Toplo je...Opet gledam naša lica, zajapurena od vazduha, šetnje, rakjice, čorbe, piva... Gledam široke osmehe na svim licima... Sreću i zadovoljstvo mogu da osetim u svima nama. Velika količina pozitivne energije struji celim prostorom.

Pozdravljamo se sa Mladenom koji mora da ide i zahvaljujemo mu se na lepo organizovanoj akciji. Već je pao mrak i vreme je za povratak. U 6 sati ulazimo u autobus i, dok nam Joška pušta lepu, nostalgičnu muziku 70-tih i 80-tih, a mi u glas pevamo, stižemo u naš grad oko 20 sati. Po izlasku iz autobusa, sačekala nas je hladna i oštra, poznata beogradska košava, koju, srećom, na planini nismo ni osetili. 

Nedavno sam pročitala divan tekst koji je napisao Dalibor Lončar, planinar iz nikšićkog planinarskog društva „Unlimited“. Citiraću samo kraj. „Ljudi bliski planinama i prirodi drugačiji su od ostalih...Njihova sopstvena tela su im tijesna. Meni je tužan svaki dolazak na vrh planine, a pogotovo silazak sa njega. Jer, naše tijelo nema kud dalje, a duša bi tako htjela. Zato ona očajava, piše pjesme, mašta...I uvek, i iznova, vraća se planinama – lansirnim rampama u slobodu i beskraj.“

Posle ovoga, svaka dalja moja reč bila bi suvišna...

Statistika:
- Prešli 17 km
- Peli se 950 m

Bilo nas je puno:
- 73 planinara popelo se do Građenika
- 70 planinara popelo se na Čardak
- 62 planinara popelo se na Kojića kom
- 54 planinara popelo se na Rajac

Vođa puta: Boro Milosavljević, PD Pobeda
Vođe uspona: Boro Milosavljević i Mladen Draškić

Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Predrag Nikolić