Izveštaj sa Mučnja i Murtenice

07.11. – 09.11.2008.

Naše putovanje započelo je u petak popodne. Putovali smo Ibarskom magistralom, sve do Zlatibora, a onda smo se uputili ka Belim Rekama, Gornjoj i Donjoj, u podnožju planine Murtenice. Bila je već noć kada smo se, odjednom, našli na makadamskom putu koji je krivudao kroz gustu šumu i polako nas vodio sve više i više, u planinu. Sa strane, po neka oronula kuća, sijalica koja škilji u tamnoj noći, rasute zvezde na nebu i krnji mesec koji su nam pomalo osvetljavali put...Gde li smo mi to došli? Da li ćemo zalutati u tom mraku? Pitali smo se. No, posle sigurne vožnje našeg mladog vozača i uz budno oko našeg vođe, kao i uz pomoć neizbežnih karti u njegovim rukama, eto nas na odredištu: centar Donje Bele Reke. Nekoliko kuća, jedna mala kafana, napušten Dom zdravlja, a iznad svega toga, gusta, gusta šuma. Kuća u koju smo se smestili zaista nas je oduševila. Prijatna trpezarija, velike sobe, kupatila, puno cveća po hodnicima, grejanje koje radi, topla voda... lepo i za preporuku, po kojoj smo i mi tu došli. I tako, u toj dalekoj i duboko skrivenoj u šumi, Donjoj Beloj Reci, zaspali smo blaženim snom.


Na Brijaču
Ujutru smo seli u naš minibus i krenuli ka Gornjoj Beloj Reci, a zatim još tri kilometra u pravcu Pragova i Brijača. Dok smo se truckali po makadamskom putu, kroz prozor smo gledali pejzaže, u daljini vec videli Brijač, najviši vrh Murtenice, a sa vođom se šalili kako je baš dobro ovo «planinarenje» i tražili pauzu za doručak! Na jednom delu šumske staze, izašli smo iz minibusa i krenuli pešice. Prognoza nam je za taj vikend opet obećavala kišu, ali na svu sreću, nije bilo baš tako. Nekoliko kapi samo se poigralo sa nama, na početku naše ture. I tako, malo makadamskim putem, malo nekim prečicama kroz šumu, vrlo brzo smo se popeli na Brijač (1480 m).
Ne preterano atraktivan, a i nedostupan zbog vojske koja je tu negde stacionirana, ipak je upisan u naše planinarske knjižice.

Okrenuli smo se ka jugu i krenuli na dug put do Zlatarskog jezera. Prvo grebenom, a zatim livadama, preko Karaule, Prla, sela Gojkići, sve do Marića reke, gde smo se spustili na 920 m. Zatim nas je čekao još jedan uspon na brdo Burađa (1100 m), a onda, preko zaseoka Šunjarevići, jednim delom putem, a malo opet prečicama, do jezera ...I svašta smo videli usput...raštrkane zaseoke, šume, livade, stada belih ovaca, sa po kojom crnom, krave koje pasu, debeljuškaste, roze svinje u oborima, crvene šipurke pored puta, neprskane jabuke na granama, žbunove sa nama nepoznatim crvenim bobicama, čak i jedno magarence koje se našlo u čudu kada smo ga okružili sa svih strana i slikali, a ono je ipak mirno stajalo i poziralo!


Poziranje


...i jos jedno
U jednom momentu, ipak smo izvukli naše raznobojne kabanice iz rančeva, ali kako smo ih stavili na sebe, tako je kiša stala... I nije više ni počinjala. Kada se ispred nas pojavilo Zlatarsko jezero,


Zlatarsko jezero

posle nekoliko oblaka koji su ga preleteli, konačno se pojavilo sunce u svom punom sjaju i obasjalo ga najlepšim bojama. Posle kratkog meditiranja na brani i pogleda na mirnu, plavu površinu jezera, kao i zviždanja vođi što nam nije omogućio i «moguću» vožnju čamcem (a obećavao je u planu!), ipak zadovoljni i raspoloženi, seli smo u minibus i odvezli se do naše Donje... Domaćini su nam spremili odličnu čorbu i pastrmku. A onda je Milica «zacvrkutala» kako nam se BAŠ jedu palačinke. U roku od samo pola sata, već su bile na stolu, tople i ukusne!

U nedelju ujutru smo se spakovali, obećali da ćemo ponovo doći, a zatim krenuli ka Mučnju. Jutro je bilo prohladno, ali nebo bez oblačka, a novembarsko sunce polako se zagrevalo. Preko sela Močioci, minibusom smo došli do mesta Preseka (1020 m), a odatle krenuli pešice, preko južnih padina Mučnja.



Mučanj

Pravo ispred nas, pojavio se taj atraktivan kameniti masiv koji čini njegovu severnu i severoistočnu stranu i prepoznatljiv sa velike udaljenosti. A onda – čarolija je započela. Od tog trenutka, pa sve do povratka i spuštanja u selo Katići, bili smo okruženi prelepim prizorima belih oblaka i magle koji su prekrivali sve prostore ISPOD nas, dok smo mi, srećnici, sve vreme ostajali IZNAD, na suncu i pod plavim svodom. Fotografije će reći više od reči.

Pravili smo duge i česte pauze. Najlepša je bila upravo u podnožju samog vrha, na zaravnjenom platou ispod kojeg su se spuštale i obrušavale strme krečnjačke stene i litice kamenitog masiva. A dole - oblaci, beli i pufnasti, sa vrhovima planina koji štrče... Sa vrha Mučnja, koji se zove Jerinin grad (1534 m),


Na Jerininom gradu

videli smo još jedan vrh, Češalj, koji je našem vođi izgledao zanimljiv, pa kako je bilo puno vremena, a mi raspoloženi za još malo planinarenja, uputili smo se i ka njemu.
 


Usputna kuća i đuvegija
Krenuli smo na sever, kroz divnu bukovu šumu i šuškavo opalo lišće, zatim izašli na put, a onda, preko Gloga (1175 m), popeli se i na Češalj (1381m), koji je to ime dobio zbog kao češalj guste šume. I opet predivni pogledi na Mučanj koji kao da izranja, crn i gorostasan, iz maglenog mora.


UDAHNITE MUČANJ - pogled sa Češlja

Svako dalje opisivanje verovatno bi bilo ponavljanje svega onoga što sam već ko zna koliko puta napisala u našim izveštajima. I zato ću samo reći: mnogo lepo! Usledilo je spuštanje ka Katićima, gde nas je sačekao minibus i ta gusta magla koju smo ceo dan gledali odozgo, sa vrhova... Šteta, jer to je simpatično mestašce na 1000 metara nadmorske visine i prava turistička atrakcija. «UDAHNITE MUČANJ», piše na jednoj tabli... Poziv turistima i ljubiteljima prirode da dođu upravo tu, u vazdušnu banju i na planinu na kojoj će zaista udisati punim plućima. Kao što smo to i mi uradili tog zaista predivnog, novembarskog vikenda.

Prvi dan: pređeno 18 km, savladana visinska razlika 710 m.
Drugi dan: pređeno 14 km, savladana visinska razlika 620 m.

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Izveštaj : Marija Petrović, PD Pobeda
Fotografije: Marija Petrović i Milica Majstorović, PD Pobeda