Kao i ranijih godina, za kraj oktobra je u Pobedinom planu predviđeno planinarenje Tatrama. Ove godine su u planu bila dva vrha - Bistra i Risi. Osim planinarskog dela, akcija je predviđala i tročasovni obilazak Banjske Bistrice (Slovačka) kao i prepodne u Budimpešti. Drugi deo akcije smo ostvarili, a prvi (onaj planinarski) samo polovično - ali to će se valjda nadoknaditi sledeće godine.
23. oktobar: U 22.15 iz gradić Pejtona dva puna autobusa kreću put Slovačke. U akciji je osim Pobedaša učestvovalo i oko 30 planinara iz Niša. Glavni vođa je bio Vlada Matković, a odgovornost za drugi autobus je preuzeo Boban Zdravković iz Niša.
|
|
24. oktobar: Celu noć putujemo Mađarskom, a dobar deo jutra (skoro 3 sata) prinudno provodimo na Mađarsko - Slovačkoj granici - carinicima se uopšte nije žurilo sa procedurom. Oko 13h stižemo u Banjsku Bistricu, simpatični Slovački gradić, i tu pravimo prvu i jedinu veliku pauzu. Za razgledanje grada i eventualnu kupovinu smo imali na raspolaganju 3 sata, a nakon toga nastavljamo put ka Tatrama. U 17.50, dakle 10min pre predviđenog roka, stižemo u Kralovu Lehotu. Obzirom da nas je bilo oko stotinu, što premašuje kapacitet zamka Slovačke plovidbe, polovina nas se smešta u Janoškov dom koji je udaljen par kilometara od zamka. |
|
|
|
25. oktobar: Jutro je
osvanulo prelepo i obećavalo je sunčan dan. Međutim, samo je jutro bilo
letnje, već oko podne smo osetili jesen, a popodne i zimu.
Autobusima odlazimo do mestašca Hrdovo (838m) gde
se markiranom žutom stazom ulazi u Nacionalni park, a uspon na Bistru
počinje. Na ovom mestu smo se razdvojili u tri grupe. Prva grupa
nastavlja autobusom do Liptovskog Mikulaša gde provodi dan u
razgledanju gradića koji je najveći u tatranskom delu Slovačke. Druga
grupa pravi kružnu šetnju podnožjem planine (a potom takođe
odlazi u Liptovski Mikulaš), dok treća, najbrojnije grupa,
kreće u penjanje vrha Bistra.
|
 |
|
|
Vrh Bistra
(2248m) je najviši vrh masiva Zapadnih Tatri i Pobeda ga
ranije nije posećivala. U planu je bilo da se na vrh penjemo dolinom
istoimene rečice, a zatim se sa druge strane spustimo preko sedla Biste
(gde je i granica sa Poljskom) i konačno se vratimo na polazno mesto.
Staza uz Bistru je bila prilično lagana i prvi deo vodi kroz
šumu gde od snega nije bilo ni traga. Međutim okoljni vrhovi
su se beleli tako da smo bili svesni da ćemo jednom morati da uđemo u
snežnu zonu. Na oko 1600m visine po prvi put počinjemo da gazimo po
snegu, a i oblaci su počeli da se okupljaju iznad nas.
| Oko 11.30 stižemo do jezera Anitine oči (1840m) i pored jednog Anitinog oka pravimo kraću pauzu. Sada nam se oblaci više nisu motali iznad glava, jer smo ušli u njih. Vidljivost je bila znatno smanjena, pogled na okolinu nikakav, a sneg sve dublji i dublji. Od jezera počinje jači uspon kroz sneg. |
 |
|
|
 |
Sledećih pola sata se krećemo serpentinicama do grebena. Na grebenu nam je dobrodošlicu poželeo prilično jak vetar koji je lakše planinare pomalo zanosio, tako da smo se držali sigurnog rastojanja (par metara) od provalije. Konačno u 13.15 oko 50 planinara izlazi na vrh Bistre gde se zadržavamo samo kratko radi fotografisanja. Kako je vreme bilo očajno (gusta magla uz jak vetar sa ledenom kišom) odustajemo od početnog plana povratka preko sedla Bistre i vraćamo se istim putem. Vetar nas je rashlađivao sve dok se nismo spustili sa grebena, a ostatak puta do autobusa je prošao bez ikakvih poteškoća. |
 |
|
Uspon
na Bistru
|
Zoran
Ledeni
|
 |
26.
oktobar: Dan je predviđen za uspon na Risi (2499m)
koji je na granici Poljske i Slovačke i predstavlja najviši
vrh Poljske. Tokom noći je padala kiša, međutim ujutro se
nebo pomalo razvedrava kako bi opet imali lažnu nadu u pogledu vremena.
Odmah se razdvajamo u dve grupe. Prva grupa
ide u obližni gradić Poprad, a druga pokušava da se popne
Risi.
Autobusom dolazimo do Štrpskog Plesa - turistički
centar koji za svoju lepotu može zahvaliti obližnjem jezeru. Od
Štrpskog Plesa stazom krećemo ka Popradskom Plesu gde je
planinarski dom. Ceo put vodi kroz četinarsku šumu koja je
donekle pokušala da ublaži kišu koja je padala
sve jače i jače. Međutim, i pored takve zaštite, prilično
smo pokisli i zaklon smo potražili u planinarskom domu pored jezera
Popradsko Pleso. Osim kiše manji problem je predstavljala
česta grmljavina, a onaj pravi - stalno sevanje. Iznad Popradskog Plesa
završava pojas šume i planinari bi bili usamljene
mete pražnjenjima oblaka. Vreme se nije poboljšavalo pa je
odlučeno da Risi ostavimo za neko bolje vreme, a u domu je
proglašena jedna velika pauza koja je osim obeda mogla biti
iskorišćena i za slanje razglednica, kupovinu suvenira i
obilazak prelepog jezera iznad kog su se uzdizali kršni
vrhovi prekriveni snegom.
|
|
|
|
Vraćamo se istom stazom do Štrpskog Plesa i nastavljamo
autobusom turistički obilazak, kad već nije bio moguć planinarski.
Popodne provodimo u gradiću Popradu - kako je bila subota, sve je bilo
zatvoreno i grad je bio prilično pust. Uveče se pakujemo i krećemo ka
Beogradu. Sledećeg dana celo prepodne provodimo u
Budimpešti. A kako smo se u Budimpešti zadesili u
nedelju i tamo je sve bilo zatvoreno (osim kineske pijace). To nas ipak
nije sprečilo da prošetamo gradom i tako iskoristimo sunčan
dan kakav smo samo priželjkivali prethodnih dana.
Oko 13h polazimo iz Budimpešte i poslednju veću
pauzu pravimo u megamarketu "Metro" kod Segedina. Tačno u 23.30
autobusi stižu u Beograd. Za tridesetak Niških planinara ovo
još nije bio kraj puta...
|
 |
|
|
Beograd, 02. novembar 2002.
tekst
i fotografije:
Nenad Jovanović,
P.D. "Pobeda", Beograd
| Početna strana |