Visoke i Niske Tatre – Januar 2002.

    Šta još reći o ovom divnom planinskom masivu koji na svakog posetioca ostavlja poseban i nezaboravan utisak? U prethodnim izveštajima sam ga žestoko hvalio (što je apsolutno opravdano), ali tekst i reči nisu dovoljni da se dočara jedna takva lepota – lepota Slovačkih Tatri. Bilo koji planinar ili ljubitelj prirode koji ne oseti tatransku magiju propustiće mnogo jer, bar ja tako mislim, nema lepše i uz to nama pristupačne planine.

    O samom putovanju do Slovačke i nazad, kao i do mesta polaska na ture neću ovoga puta pisati, jer je sve išlo po planu, slično kao na prošlim turama. Reći ću samo da smo krenuli 4. januara u 22.30 h, a u Beograd smo stigli 13. januara po podne. Kao i obično, smestili smo se u divni zamak “Slovačke Plovidbe” u Kralevoj Lehoti, a domaćin nas je ponovo toplo dočekao...

    Prva avantura je počela odmah sutradan po dolasku, 6. januara. Iskrcali smo se u Štrpskom Plesu, inače najvišem sportskom centru u Tatrama (1355m). Skijaše je dočekala izvanredna staza, a planinari su za zadatak imali laganu pešačku turu kao pripremu za izazove koji su sledeli. Grupa od 24 planinara je u lepom raspoloženju krenula kroz impresivnu četinarsku šumu, po vedrom i sunčanom vremenu. Brzo smo napredovali po utabanoj stazi i savladavali blagi uspon. S vremena na vreme su se kroz guste krošnje četinara ukazivali suncem obasjani vrhovi Tatri, među kojima su se isticali Patria (2203m) i Satan (2421m), ponosno se izdižući iznad Mengusovske doline kroz koju smo se kretali. Sa druge strane su nas posmatrali nešto niži vrhovi, a najviši od njih, Ostrva (1984m) predstavljao bi pravi izazov za alpiniste. Brzo smo napredovali, prešli snegom prekriven Hincov potok i u 11.30 h stigli na prvo odredište – chata Kapetan Moravku (1500m), tu smo se malo odmorili uz poznatu slovačku toplu čokoladu. Ovaj dom je smešten u divnom ambijentu, na obali Popradskog plesa, jednog od većih Tatranskih jezera. Ovog puta nije bilo zaleđeno i sunce se ogledalo u bistroj vodi zajedno sa okolnim vrhovima i zadivljenim licima planinara. Posle pauze od 1 sata krenuli smo dalje, ka groblju planinara, koje Slovaci zovu “Simbolički Cintorin”. Tu smo naišli na problem jer staza nije bila utabana. No, to nije pokolebalo planinare koji su odlučno zagazili u sneg do struka. Ovo groblje je još jedan pokazatelj da je planina surova i nepredvidiva i da je uvek ona ta koja određuje. Posle kraće pauze krenuli smo Tatranskom magistralom ka Štrpskom Plesu, gde smo stigli oko 15 h. Tu smo se našli sa skijašima koji su bili veoma zadovoljni stazom, pa smo razmenjivali doživljaje. Ubrzo zatim smo krenuli autobusom ka zamku, gde nas je čekala večera i zaslužen odmor...  

    Već sutradan, 7. januara, nas je čekala dosta jača tura. U planu nam je bio najviši vrh Niskih Tatri – Dumbijer (2043m), kao i već dobro poznati Chopock (2024m). Iz autobusa smo se iskrcali u Jasni, po mom mišljenju najlepšem i najboljem ski-centru u Slovačkoj. U njemu ima nekoliko izvanrednih hotela, jedna staza koja je dobar kompromis za početnike i iskusne, i nekoliko onih koje su izazov i za najzahtevnije skijaše (videćete kasnije da se i nogama teško silazi). Uglavnom, na planinarsku turu je krenulo 23 planinara. Poučeni prošlogodišnjim iskustvom svi su se obukli više nego toplo, Chopock je opet bio u magli i svi smo očekivali još jedan extreme uspon po snežnoj oluji, baš kao prošlog januara. Seli smo na žičaru čija su sedišta sada bila dosta milosrdnija prema koži planinara jer na njima nije bilo leda. Klizili smo naviše a ispod nas su se kretale sve sitnije prilike skijša. Posle 10-ak minuta vožnje stigli smo na drugi kraj žičare, planinarski dom Lukova (1666m – simbolično, zar ne?). Tu je bilo guste magle, pa smo se svi žestoko nabundali i spremili za kijamet. Međutim, posle samo 10-ak minuta magla se spustila i vreme je bilo lepo, kao na plaži. Usledilo je skidanje prekomerne odeće i kompresija iste u rančeve. To je bila sušta suprotnost u odnosu na ono što nam je ova ista planina priredila pre godinu dana. Tanak snežni prekrivač i jako sunce su uticali da brzo savladavamo visinu. Uskoro su se motorolom javili skijaši iz baze i rekli da je magla sada njima na smetnji. Čudne su te Tatre... Uglavnom, posle jednog časa uspona svi smo bili na vrhu Chopock (2024m), što je impresivno u odnosu na prošli mećava-uspon od 3 časa. Na vrhu se nalazi ploča koja pokazuje tačnu udaljenost glavnih gradova od Chopocka. Naravno, tu je ubeležen i Beograd, udaljen 485 Km vazdušnom linijom. Na vrhu smo doživeli divan pogled, u skladu sa vremenom. Na horizontu se iz mora oblaka izdizao masiv Visokih Tatri, sa svim svojim neverovatnim vrhovima. Pored njih su se videle nešto niže, ali nama bliže Zapadne Tatre. Sa druge strane, u podnožju se video centar Srdiečko, a iza njega Bistra dolina. Između ta dva pogleda nalazio se Dumbier, naš sledeći cilj. Posle standardne procedure na vrhu, spustili smo se u Kamenu chatu (2000m), ispod samog vrha. Tu je usledila pauza, a u 11.30 h grupa od 19 planinara je krenula u osvajanje najvišeg vrha Niskih Tatri. Brzo smo napredovali podno grebena. U blizini Demanovskog sedla (1756m) dočekalo nas je jedno krdo divokoza. Usledilo je slikanje jer je prizor stvarno bio izuzetan. Zanimljivo je bilo to što se one gotovo nisu ni plašile planinara, sve dok oni nisu zašli među njih. Na Dumbieru (2043m) smo bili posle 2 sata hoda. To je bio prvi Pobedin pohod na ovaj vrh, što je doprinelo lepom filingu trijumfa. Pogled je bio slišan onom sa Chopocka, sa tim što je masiv Visokih Tatri sada bio nešto bliži. Na vrhu su locirana 2 velika krsta posvećena nastradalim planinarima, od kojih je jedan već bio podlegao jakim naletima vetra koji ovde vlada. Pošto je on dosta jako duvao i kada smo mi pristigli, rasterao nas je čim smo popunili knjigu utisaka. U povratku nam je do Kamene chate trebalo dva i po sata hoda. Posle kraćeg odmora smo u visokom tempu krenuli ka Žičari, koja je već prestala da radi kada smo mi stigli, zbog mraka koji je pao. Međutim, ljubazni Slovaci su je pokrenuli specijalno za nas (i za 50 Sk, naravno). Iz Jasne smo oko 8 h zajedno sa skijašima krenuli u Liptovski Mikulaš, jedan od većih gradova u okolini. Obilazak je trajao oko jedan sat, a zatim smo se vratili u Kralevu Lehotu.  

    Za sutradan je u planu bila jedna lepa i laganija pešačka tura. Krenuli smo iz Starog Smokoveca i zupčastom železnicom se popeli do Hrebienoka (1285m). Odatle je 22 planinara krenulo zelenom markacijom pored Bilikove chate (tj. Hotela) i uz Studeni potok. Staza je vodila kroz četinarsku šumu. Usput smo uživali u prizorima koje pružaju divni vodopadi, od kojih je nejlepši Obrovski. Polovinu zadatka smo obavili kada smo stigli u Zamkovsku chatu (1475m). Ona se nalazi u sred šume što veoma lepo izgleda. Međutim, ono što zaista karakteriše ovaj objekat je neverovatno dobra topla čokolada, po mom mišljenju najbolja u Tatrama! Svakako je probajte ako budete u blizini. Krenuli smo dalje kroz šumu, a zatim preko nešto strmijih padina Lomničkog dela Tatri. Posle 2 sata hoda stigli smo u Skalnatu chatu gde smo pauzirali oko pola sata. Sa tog mesta se pruža stravičan pogled na Lomnički štit, drugi najviši i svakako nejlepši vrh u Tatrama. Posebna atrakcija je gledati malu žutu gondolu kako ide ka vrhu i polako nestaje sa vidika. Cena vožnje gondolom je 400 Kruna (10 EUR), što i nije strašno sa obzirom na doživljaj. Uglavnom, krenuli smo niz ski-stazu (a neki su i žičarom), ka Tatranskoj Lomnici. Mene lično je od pola staze skijama spustila jedna od skijašica, što je stvarno bilo nezaboravno! Odatle smo otišli u Poprad, najveći grad ispod Tatri, u shoping turu, a zatim nazad u zamak...

    Devetog januara smo obišli Demanovsku pećinu, ranije već opisivanu. Odatle smo otišli u Jasnu, gde smo se kao i pre dva dana žičarom popeli do Lukove i odatle krenuli uzbrdo. Ovog puta vreme nije bilo lepo – bila je vrućina, da čovek ne poveruje! Uglavnom, oko 12.30 h su se 3 planinara popela na Chopock, iako to nije bilo u planu, dok su ostali čuvali snagu u Kamenoj chati (naravno, uz toplu čokoladu i vareno vino). Zatim smo krenuli na zapad, ka vrhu Dereše, našem odredištu. Grabili smo grebenom, ponovo su se videle Visoke Tatre, a ispod nas lepa slika ski-centra Jasna. Vetar je nešto jače duvao i pravio snežne dine koje su poslužile za pravljenje zanimljivih fotki. Završni uspon je bio interesantan, stenovit. Sedam planinara se na Dereše (2004m) popelo oko 15 časova i uživalo u lepom pogledu. U planu je bio još jedan vrh – Polana, ali zbog leda  smo odustali od uspona. Brzo smo se vratili do Lukove i odatle peške krenuli niz crvenu ski-stazu. Joj! To je bilo zaista ludo, nagib ubitačan a staza kao laserski utabana. Trebalo je videti kako planinari uživaju u divljem spustu, bez skija! Neki su se klizali, neki kotrljali, neki padali i opet ustajali... Sve u svemu, u Jasni su nas dočekali skijaši (oni pravi skijaši) i svi smo otišli u zamak. Osvojivši Dumbier, Chopock i Dereše osvojili smo 3 najviša vrha u Niskim Tatrama!  

    Za sutradan je bila planirana tura koja je predstavljala krunu izleta u Slovačku, a to je bio uspon na Slavkovski štit. Krenuli smo iz Starog Smokoveca, opet žičarom do Hrebienoka, odakle smo nastavili peške. I ovaj vrh je osvojen pre godinu dana, i još par puta pre toga, tako da je sve išlo po planu. Prvi deo uspona, ujedno i najstrmiji, bila je crna, zatvorena ski-staza. Vreme je bilo božanstveno, pa je uspon bio pravo uživanje. Ono što nam je otežavalo kretanje je užasno dubok sneg, oko 1 metar! Kraću pauzu smo napravili na vidikovcu sa kog se vidi i Zamkovska chata, u sred guste zimzelene šume. Nastavili smo dalje i uz put osvojili i manji vrh Nos (2273m). Na Slavkovski štit (2452m) smo se popeli oko 13 h. Pogled je bio... ne, nemam reči za to. Jednostavno, pomislite da se to vama ne dešava, ali ipak osećate kako vam hladni Tatranski vetrić prolazi kroz kosu i uvlači se duboko u vas... zaista neponovljivo (osim ako opet ne dođete ovde). Sunce je bilo visoko, a vetar je zviždao i upotpunjavao ambijent. Video se gotovo ceo masiv Visokih Tatri, sa celom paletom vrhova, koja je više nego bogata. Gledano sa desna na levo tu su prvo alpinistički vrhovi, tačnije šiljci – Kežmarski i Lomnički štit, zatim Pišni štit, zatim Štrpska veza i Ledeni štit iza nje, Javorov štit, nedavno osvojena Vihodna Visoka, u daljini se video i Risi, najviši vrh Poljske, a ostatak masiva je zaklanjao impresivni Gerlah, najviši vrh Slovačke. Ispod nas se pružala Velika Studena dolina kroz koju je mirno proticao Studeni potok. Posle mnogo slikanja krenuli smo nazad i istim putem stigli u Stari Smokovec. Krenuli smo put zamka i usput prenosili impresije skijašima...

    Sutradan je bio slobodan dan, bar što se tiče planinarenja. Ujutro smo proveli oko 6 časova u Popradu, u nabavci opreme. Ako to neko ne zna – tamo se može naći apsolutno sve što treba jednom planinaru, od prusika do šatora! Posebno bih skrenuo pažnju (kao zagriženi biciklista) na to da je ponuda planinskih bicikli i opreme najbolja koju sam ja video! Nakon Poprada smo otišli na noćno skijanje u jedno malo mesto po imenu Liptovski Hradok. Sa obzirom da smo mi bili jedini na stazi, to je bio pravi raj za skijaše, uz veoma dobru stazu... Naravno, planinari su se lepo zabavljali u obližnjem domu...

    Dvanaesti januar je bio poslednji dan proveden u Slovačkoj, ali naravno, i tada je bilo dosta uzbuđenja. Autobus nas je prebacio do Barbore, ski-centra poznatog po izuzetno strmim stazama. Tu su se iskrcali skijaši opčinjeni izgledom staze (u toku je bilo takmičenje u slalomu). Planinari su autobusom produžili dalje do prevoja Čertovica. Vreme je još jednom bilo izuzetno lepo. Ponovo je problem bio dubok sneg, koji je planinare žestoko iscrpljivao. No, bez većih poteškoća osvojili smo vrh Furlan i vratili se nazad u Barboru, odakle smo otišli u zamak. Tamo su usledile pripreme za put. Posle pozdrava sa ljubaznim domaćinom, krenuli smo ka Beogradu u 22 časa. Put je protekao mirno kao i ranijih godina i u Beograd smo stigli 13. januara po podne.

    Pa, šta više reći, još jedna izvanredna tura sa koje svi nose nezaboravne impresije. Svaki izlet u Tatre je poseban na svoj način, zato – svi u susret oktobru i novim pustolovinama!

Srđan Marjanov