U nedelju, 26. 07. smo krenuli u Aziju. U Ankari (nekadašnja Angora, a danas glavni grad Turske od 1923.) smo obišli tvrđavu sa koje se pruža veličanstveni pogled na grad i koja sadrži istorijske slojeve od drevnih civilizacija do Osmanskih vremena. Prošli smo i kroz podgrade sa primercima tradicionalne turske arhitekture. Nastavljamo putovanje transazijskom magistralom za Sivas (nekadašnju Sebasteju), gde smo prespavali.

U ponedeljak, 27. 07. u ranim jutarnjim časovima polazimo ka Dogu Bajazitu, koji je baza za uspon na Ararat. U Erzerumu (nekadašnji Teodosiopolis) se grupa deli na one koji nastavljaju ka Araratu i one koji će po bespućima severoistočne Turske obilaziti spomenike srednjovekovne Gruzije, koji su sticajem istorijskih okolnosti ostali u granicama savremene Turske. Severoistočna Turska je inače do XI veka bila u sastavu srednjovekovnih hrišćanskih država Gruzije, Jermenije i Vizantije. Dolaskom prvih turskih plemena Seldžuka ove države gube teritorije i tako se objašnjava prisustvo velikog broja vrednih spomenika, manastira, čak i gradova (Ani, Ardanuč) u ovom delu Turske. Imali smo prilike da vidimo ono što malo ko od turista koji dolaze u Tursku vidi. Proputovali smo tzv. Malu Švajcarsku, koja je u proseku za 1000 mnv. iznad centralne Anadolije, od Crnog mora ovaj deo Turske odvajaju Pontijske planine. Za početak smo obišli Erzerum, nekadašnju postaju na najvažnijem trgovačkom putu koji vodi do Azije. Utvrdio ga je vizantijski imperator Teodosije Veliki u IV veku. Erzerum se nalazi u podnožju planine Palandoken, najatraktivniji ski-centar Turske. U samom gradu nažalost nisu sačuvani hrišćanski spomenici, jer su stradali u tragičnim vremenima posle Prvog svetskog rata. Posetili smo tri kumbeta – nadgrobna spomenika emira Saltuka, Ulu džamiju iz 1189. i Ćifte Minareli medresu (visoka verska škola) iz vremena Aledina II Kajkobada – čuvenog seldžučkog vladara, mecene umetnika i prosvetitelja. Ovi spomenici imaju za Tursku izuzetnu važnost, ne samo umetničku već i istorijsku, jer svedoče o najranijem prisustvu Turaka na ovom prostoru (XI vek). Gruzini su naseljavali južne predele ispod Kavkaza uz istočnu obalu Crnog mora, to je inače nekadašnja Kolhida u koju su po predanju doplovili Argonauti da bi oteli zlatno runo. Donja Kolhida se nalazila u regionu Pontijskih planina i u dolinama reka Kure i Čoruha. Gruzijski jezik ne pripada indoevropskoj grupi jezika i lingvisti sugerišu da su ta plemena bila na ovom prostoru možda i pre Hetita i Urartu naroda. Hrišćanstvo su primili odmah posle Jermena, ali za razliku od Jermena i Kopta koji su monofiziti (veruju samo u božansku prirodu Hrista, što je bilo osuđeno na saboru u Halkedonu 451. godine), Gruzini su ostali u porodici pravoslavnih naroda koji do danas veruju u dvostruku prirodu Hrista. Potomci tih Gruzina su današnji Lazi ili Čani, na koje smo sreli u hotelu na crnomorskoj obali, gde su imali neku svečanost. Imali smo neplaniranu mogćnost da vidimo njihove tipične narodne igre, koje imaju elemente podražavanja životinja što govori o drevnosti.
Najlepši manastir koji smo obišli na tom putu je bio Išan sa kupolom koja kao da visi sa neba (sa 40m visine). Manastir se nalazi na vrhu brda i ne vidi se iz doline. Do njega vode strmoglave serpentine i plašljivi putnici su tvrdili da su točkovi našeg malog „Ko to tamo peva?“ autobusa često bili i nad ambisom. Možda je ovo pravo mesto da spomenem lokalnog vozača, Kurda Alija, koji je neverovatnom veštinom i lakoćom savladao ove teške puteve. Na vrhu golog surovog brda nas je čekalo iznenađenje, fascinantne ruševine manastira iz 828. godine se nalaze u neočekivano zelenoj oazi. U bašti lokalne kafane je bila čak pergola vinove loze, kao i stabla smokve. Zatekli smo i ekipu arheologa i arhitekata sa Istambulskog univerziteta koji rade na rekonstrukciji manastirske crkve. Prvu crkvu na ovom mestu je podigao gruzijski vladar Nerses III (641-661.). Teško je oštećena u toku arapskih upada u VII veku. Sve do XVII veka je bila aktivna crkva, a u vreme Rusko-turskih ratova u XIX veku je služila kao štab za turske oficire i tada je desno krilo crkve pretvoreno u džamiju sve do 1983. godine. 1987. godine Išan je proglašen za kulturno-istorijsko dobro, te više nije ni crkva ni džamija. U kupoli je sačuvana freska koja predstavlja anđele koji nose sveti krst. Na tamburu su scene iz starog zaveta „vizija Zaharije“, osam stojećih figura su starozavetni proroci. Kapelu na jugozapadu katedrale je podigao kralj Gurgen I (IX), kapela je posvećena Bogorodici.
Hahuli (Haho) je manastirski kompleks na 9 km od jezera Tortum. To je nekada bio jedan od najznačajnijih duhovnih centara hrišćanske Gruzije. U njemu se nalazio tzv. Hahuli triptih, remek-delo koje se danas čuva u nacionalnom muzeju u Tbilisiju. Manastirski kompleks je podigao gruzijski feudalac David Kurapalates u X veku.
Dort Kilise (četiri crkve) iz X veka je izuzetno sačuvan kompleks manastira i crkava. To je pokazni primer veličanstvenog graditeljskog umeća, Gruzini i Jermeni su inače bili nenadmašni graditelji kupola. Neke od crkava su bile pretvorene u džamije, a danas su uglavnom neaktivne i obeležene su kao kulturno-istorijski spomenici koji su pripadali  gruzijskom narodu i turska vlada radi na konzervaciji pojedinih.
Bili smo i na ruševinama nekadašnje prestonice - tvrđave Donje Gruzije Ardanuču. Danas samo masivni zidovi svedoče o prohujaloj slavi srednjovekovne Gruzije. Podigao ga je Vahtang Gorgasali u V veku. Ardanuč je bio prestonica gruzijske dinastije Bagratida (VIII – X vek). Jedna grana Bagratida je sve do ruske okupacije 1811. vladala u Tbilisiju. Na platou unutar zidina nema kao u Aniju (prestonici srednjevekovne Jermenije) ostataka crkava i palata. Inače se na plato unutar zidina stiže preko nesigurnih metalnih merdevina, tako da neki članovi ekipe nisu ni pokušali da se popnu. U podnožju slavnog grada se priljubilo siromašno tursko selo, a deca iz sela su nam pokazivala lakše i sigurnije načine da stignemo unutar tvrđave.
Naše putovanje kroz severoistočnu Tursku je pratilo veliko nevreme, bilo je dosta kiše i odrona na putevima. Jedne noći na putu za Jusufeli smo bukvalno prošli kroz bujicu koja je odnela deo puta. Jusufeli je inače predivno planinsko mesto sa oko 7000 stanovnika i baza za južnu rutu za Kačkar, najviši vrh Pontijskih planina. Bili smo smešteni u izvanredanom hotelu. Jednoga dana kada izgrade puteve kroz ove nepristupačne predele, a to rade ubrzano što smo i videli, Turska će otvoriti još jednu interesantnu turističku destinaciju, ali će onda i atmosfera biti drugačija. Bili smo svo vreme svesni da smo imali jedinstvenu priliku da vidimo nenašminkano, stvarno lice jedne zemlje. Na tom mini putovanju u okviru „Velikog puta“ smo došli na nekoliko kilometara od granice sa Gruzijom.
Rize je najistočnija grčka antička kolonija. Grad je čuven i po plantažama čaja i imate utisak da ste negde na dalekom istoku gledajući terasasto sađene grmove čaja, koji se sa padina spuštaju ka moru. Obišli smo važne spomenike u živopisnom gradiću-luci i svo vreme našeg putovanja smo pričali o istoriji grčke kolonizacije obale Crnog mora i o Trapezuntskom carstvu u vreme Vizantije. Obilazeći manastire smo se upoznali sa istorijom srednjovekovne Gruzije, sv. Ninom koja je donela hrišćanstvo u ovu zemlju, kao i sa sudbinom tog naroda tokom Osmanske vladavine.

Utorak, 28.07.2009.
Ustajanje u 4h, dva-tri zalogaja, počinjem da pijem vodu, od sada je to vrlo vazan posao, mora da se unese za 24 časa bar 4 litara tečnosti. Ko može i više to je manja verovatnoća da dobije visinsku bolest.
U 6h, sa dva minibusa, nas 25 kreće na planinu. Sa nama su i 3 vodiča, Kurdi koji žive od toga. Pridružuju nam se i dva planinara koji su sami došli do Dogubajazita. Sat vremena vožnje je bilo potrebno da nas dovezu u podnožje Ararata, na visinu od 2137m. Vreme svetlo oblačno, vrh Ararata u oblacima, prohladno, prijatno za pešačenje. Tu istovarujemo velike rančeve koji idu na mazge, a mi sa malim rančevima u 7 sati i 10 minuta krećemo na uspon. Za danas , cilj je da se popnemo na 3200m, podignemo šatore i tu prespavamo prvu noć.

Bez ikakvih problema, cela grupa se vrlo složno, sa pauzama, ne mnogo brzo, popela na 3200 m gde je trebalo podići prvi bazni kamp. U 12 i 10 smo bili na mestu koje su nam naši vodiči odredili za podizanje šatora. Za nepun sat, niklo je naše šatorsko naselje. Nismo smeli da legnemo. Trebalo je nešto raditi, prepakujemo stvari, spremamo hranu, kuvamo supu, prokuvavamo vodu,  pijemo vodu, šetamo se. Popodne, negde oko 16h, niotkuda, pojaviše se crni oblaci i u sekundi se sruči prvo kiša na naš kamp, a odmah zatim poče i grad koji sva sreća nije dugo trajao, ali dovoljno da na momenat prekrije travu oko nas. Meni taj prinudni boravak u šatoru nije prijao, a kako se posle ispostavilo ni mnogim drugim planinarima. Malo me je zabolela glava a i u jednom momentu ispovratih ručak koji sam pojela. Posle toga se sve smiri, prestade nevreme, razvedri se i vreme, a i meni svanu. Predveče smo proveli napolju, šetali se sa flašicama u rukama i pili vodu, čaj, supu... Legli smo u 24h, ali dugo nisam zaspala jer je vetar počeo da duva i nije prestao sve do ponoći. Kad sam izašla iz šatora na momenat, videla sam da se razvedrilo i da su se čak pojavile zvezde. Samo planinari znaju kako je nebo sa zvezdama na planini. Prosto mi je bilo žao što moram da se vratim u šator, ali me topla vreća vrlo brzo uspava.

Sreda, 29.07.2009.
Ustali smo u 5h, raspremili kamp, veliki rančevi na mazge, mali na leđa i u 7 i 45 krenusmo «uzbrdo». Jedna planinarka je zbog visinske bolesti odustala od daljeg uspona, ostala je sa Kurdima sa kojima se u toku dana spustila u Dogubajazit.
Dan sunčan, bez oblačka, ni nad samom snežnom kupom Ararata nema oblaka. «Nogu pred nogu», ne žurimo, penjemo se, slikamo, cveće na 3500m me uvek fascinira, vrh Ararata sve vreme pozira, mami nas da škljocamo fotoaparatima. Pojavljuje se i Mali Ararat, tako je blizu, ne mogu da zamislim da je u Jermeniji, čini mi se na dohvat ruke.

U 11 i 30 smo bili na 4150m, na mestu gde treba da postavimo ledeni kamp. Teren znatno izmenjen, nema trave, veliko vulkansko kamenje, šatore podižemo tako što ih vezujemo za to kamenje, kočići nema gde da se zabodu. Mestimično ima delova lednika.
Sve vreme nešto radimo, prokuvavamo vodu koja je ovde dosta mutna (u normalnim uslovima ni noge ne bih oprala u njoj, a ovde je sasvim normalno pijem), kuvamo čaj, pojedemo po neki zalogaj, odlično se osećam, jedini problem postaje to što sa zalaskom sunca postaje sve hladnije. Mnogi se uvlače u šatore iako još nije vreme za to. Naši vodiči Kurdi kuvaju pileće male batake i u prolasku pored njih dadoše mi jedno batače. Ne sećam se da mi je neka hrana tako prijala kao tad, na 4150m, podno Ararata, to malo batače koje nije imalo više od dva zalogaja. I svu hrskavicu sam pojela, da su mi bolji zubi pojela bih i koščicu koju sam dugo glođala razmišljajući o tome koliko je malo potrebno čoveku da bude srećan u nekom trenutku.
U 21h se uvukosmo u šator. U vreću uvlačim sve što ću da obučem ujutru, hoću reći u noć, napolju je sad već uveliko minus, uvlačim i cipele jer ne želim da mi se prsti smrznu čim krenemo na završni uspon. Dok sam uvukla flašicu sa čajem, pa mobilni, pa foto aparat, pa...jedva ostade u vreći mesta za mene. Moram brzo da spavam, treba mi malo odmora.