T R I G L A V,   jul 2002.

Kučan je bio prethodnica!

  Iako je prvi put osvojen tek 1778. godine, Triglav je više od hiljadu godina izvor inspiracije za stanovnike njegovog podnožja. Jedan od simbola bivše Jugoslavije danas krasi grb i zastavu Republike Slovenije.


  Početkom jula, Planinarsko društvo Pobeda iz Beograda prvi put od raspada SFRJ, organizovalo je turu na Julijske Alpe. Posle nešto manje od 12 sati vožnje autoputevima Beograd-Zagreb i Zagreb-Ljubljana, i dva granična prelaza, u glavni grad Slovenije stigli smo oko pola osam ujutro. Oko 10 sati centar Ljubljane je živnuo. Na kioscima pored slovenačkih i hrvatskih novina, upadljivo se nude i srpski nedeljnici. Iako su ulice glavnog grada Slovenije okupane i čiste, antiglobalisti su se potrudili da ožive zidove angažovanim grafitima.
foto: N. Pantić

  Bledske krempite: Oko podne nastavljamo put ka Bledskom jezeru. Pauza dva sata. Nedovoljno za obilazak Bleda fijakerom. Posle kraćeg premišljanja za 500 tolara po osobi iznajmljujemo barkice na sopstveni pogon. Pola sata veslanja u jednom pravcu do ostrvceta. Petnaestak minuta za razgledanje i fotografisanje, tek da se zna da smo i tu bili. Čuvene bledske krempite ostavljamo za sledeći put.


  Preko Jesenica stižemo gotovo do Austrije. Poslednje naselje pre ulaska u Nacionalni park Triglav je Mojstrana. Odatle put prati dolinu rečice Bistrice. Negde na njegovoj polovini, na nadmorskoj visini od 795 metara, nalazi se jedan od najpoznatijih vodopada u Sloveniji. Peričnik je u stvari dvostruki vodopad: gornji slap pada 16 metara, a donji 52. Iako je u prošlosti bilo ideja da se snaga njegove vode iskoristi za proizvodnju električne energije, Peričnik je početkom dvadesetog veka zaštićen kao prirodna znamenitost. Stene preko kojih pada prave "policu", pa se slap može pogledati i sa unutrašnje strane. Takav poduhvat je ravan tuširanju ledenom planinskom vodom, ali mu retko ko može odoleti.
    Na 12 km od Mojstrane, širokim parkingom se završava put prohodan za vozila. Pored slovenačkih tu su i brojni automobili iz Austrije, Nemačke, Francuske, Holandije... Stotinak metara dalje na 1015 metara je planinarski dom nazvan po svešteniku Jakobu Aljažu, velikom slovenačkom rodoljubu i strastvenom planinaru. Slovenci tu svraćaju na porodični ručak ili planinarski izlet. U šali će vam reći da najmlađe dovode na najviši vrh Julijskih Alpa da tamo prohodaju.
foto: N. Pantić

  Istočno od Aljaževog doma, kroz oblake izviruje vrh Cmir (2393 metra), južno je Begunjski vrh (2461). Desno od njih je Severna stena Triglava, koja se ka zapadu spušta do prevoja Luknja (1758). Iznad prevoja uzdiže se vrh Stenar (2501), a desno od njega, ka severu je Škrlatica (2738). Nedaleko od Aljaževog doma postavljena je 10 metara visoka stena – "Mali Triglav", atrakcija za manje ambiciozne turiste.

 
 Aljažev stolp: "Triglavski župnik" Jakob Aljaž u slovenačku istoriju ušao je 1895. godine, kada je za nekoliko zlatnika otkupio Triglav i Kredaricu, kako bi ih sačuvao od uticaja austrijskih i nemačkih planinarskih društava. Na samom vrhu Triglava o svom trošku podigao je kulicu (prečnik 1,25 m, visina 1,9 m). Teške metalne ploče od kojih je napravljena do vrha su za desetak dana prenela šestorica Aljaževih prijatelja. Aljažev stolp, kako Slovenci zovu ovu građevinu, služio je kao Faradejev kavez: u slučaju nevremena, četvoro planinara se tu moglo sakriti od grmljavine. Stolp je ubrzo postao simbol slovenačke nezavisnosti. To je ostao i danas.
SFRJ: Bratstvo i jedinstvo, deceniju kasnije
(foto: N. Pantić)

  Elektro restrikcije: U depadansu Aljaževog doma, smeštamo se u "grupno ležišče" - dve sobe sa po 25 kreveta. U deset sati nestaje struja. Baš kad smo pomislili da i Slovenija ima problem sa zakržljalim elektranama, stiže logičnije objašnjenje – dom se napaja preko agregata, pa se struja restriktivno koristi od sumraka do deset uveče. Već oko deset i petnaest u sobama se čulo nesinhronizovano hrkanje. Ko je zaspao – zaspao je.

    Ujutro, dok pakujemo opremu, vođa puta Vladislav Matković ponavlja refren poznat još iz Beograda: "Nemoj da neko ponese ranac teži od pet kila!" Kako u depadansu nema svetla, većina se umiva na česmi u dvorištu. Za drvenim stolom nekoliko metara dalje, jedna grupa ispija jutarnju kafu skuvanu na primusu. "Najniži oblik života na zemlji, posle amebe i paramecijuma je planinar", dobacuje štimung-majstor Mića. Oko sedam sati delimo se u manje grupe i krećemo stazom preko Praga.

    Do vrha Triglava vodi dvadesetak dobro markiranih staza. One koje idu sa južne strane od Bohinjskog jezera su manje zahtevne. Prilazi sa istoka (od Bledskog jezera) i sa severa (kroz dolinu Vrata) su teži. Pored dobre volje i još bolje kondicije, za istočne i severne uspone potrebna je i dobra planinarska oprema i snalažljivost na vertikalnim delovima puta, koji se prelaze pomoću klinova i sajli. Do vrha i nazad potrebna su dva dana, nezavisno od puta, što znači i jedno noćenje u planini. To ne predstavlja veliki problem, jer u okviru Nacionalnog parka Triglav postoji pedesetak planinarskih domova, koji su raspoređeni tako da između dva doma nikada nema više od pet sati hoda.


  Kučanova pot: "Pot čez Prag" vodi dolinom Bistrice, do podnožja Severne stene Triglava. Nedelja je prilično prometan dan. U jednom trenutku mimoilazimo se sa dvojicom netipičnih planinara u crnim odelima – specijalna pratnja slovenačkog predsednika Milana Kučana, koji je dan ranije istim putem do Triglava poveo grupu kolega i spustio se sa druge strane Triglava. Kako saznajemo, predsednik Kučan obilazi "slovenačku svetu goru" tri-četiri puta godišnje. "I to ne helikopterom, kao Stane Dolanc svojevremeno. Kučan se sam penje, i to tako brzo da ne možemo da ga uhvatimo", žale se specijalci. Kod Begunjskog studenca, izvora na kom se može dopuniti čuturica, put se razdvaja. Jedna staza vodi do Doma Valentina Staniča (2332), a druga do Triglavskog doma (2515). Njih razdvaja vrh Kredarica (2541). Zbog lošeg vremena odustajemo od dužeg puta preko Staničevog doma, pa u Triglavski dom stižemo nešto ranije nego što je planirano.
foto: B. Dobrašinović

  Triglavski dom pod Kredaricom sagrađen 1896. godine, na inicijativu Jakoba Aljaža. Iako se nalazi na relativno nepristupačnom mestu, dom je veoma dobro snabdeven. Namirnice svakodnevno dovoze helikopterom, a u letnjim mesecima, kada na stazama nema snega, dopremaju ih konjima. Kao i na svim visokim planinama, sa porastom nadmorske visine rastu i cene. Voda je najtraženija, pa flaša radenske košta čitavih 900 tolara. Tokom večeri se konačno razvedrilo, pa se iznad doma video Triglav, i njegov 139 metara niži "mali brat".

  Užičko kolo: Od 46 planinara koji su stigli do Kredarice, put Triglava sledećeg jutra krenula su 44. Vreme idealno za uspon – bez jakog vetra, bez oblaka, ni hladno, ni pretoplo. Na vrh su među prvima, oko sedam sati izašli veterani čika Nidža Mihajlović (71) i Boban Milovanović (62). Najstariji član Pobedine ekspedicije Prijezda Popović (78) i najmlađa Ada Urošević (13), uz nesebičnu pomoć ostalih, takođe su osvojili najviši vrh bivše Jugoslavije. Oko osam sati, kada se grupa okupila na vrhu, usledilo je tradicionalno razvijanje jugoslovenske trobojke i zastave PD Pobeda i slikanje uz Aljažev stolp. Razređeni vazduh nije predstavljao naročitu smetnju, pa se mogla čuti i himna Pobede, a desetak najživahnijih planinara je na samom vrhu, uprkos neravnom podijumu, istreslo Užičko kolo uz usnu harmoniku.
POBEDA na Triglavu
(foto: B. Dobrašinović)
 


  Posle predaha na vrhu, deo ekspedicije se istim putem vratio nazad, a 25 bolje pripremljenih nastavilo je ivicom Severne triglavske stene, do prevoja Luknja. Ova alpinistička staza, poznata i kao Bambergova pot, nije celim putem osigurana klinovima i sajlama kao druge staze na Triglavu. Na prevoju Luknja, grupa se ponovo podelila. Deo se spustio nazad do Aljaževog dom, a 18 najspremnijih i najspretnijih planinara nastavio je uspon ka vrhu Bovški gamsovec. I kada je izgledalo da će sve proći bez većih problema, šestoro planinara skrenulo je sa markirane staze, na travnate police širine tridesetak centimetara. Iznad i ispod su litice, a jedino za šta se može uhvatiti je trava. Ostatku grupe izgledalo da "zalutalima" nema spasa, jer prirodne staze često nemaju željeni kraj, a pridržavanje za travu pri kretanju nije bezbedno, jer busenčić lako može ostati u šaci. Srećom, sve se završilo bez posledica.


Svih 18 uspešno se popelo i na Bovški gamsovec (2392m), odakle su preko prevoja Dovška vratica (2180m) sišli do Pogačnikovog doma (2058m). Poslednjeg dana ture, osvojili su i vrhove Križ (2410m) i Škrlatica (2738m). Deo ekipe koja se dan ranije spustila, krenuo im je u susret sa vodom i slatkišima, i zaradio kolektivni nadimak "kosovke devojke". Posle okrepljenja i kraćeg odmora, spust do Aljaževog doma nije predstavljao veliki problem. U "ciljnoj ravnini" dočekani su ovacijama, a točilo se i zlatorog pivo. Posle predaha, prepričavanja i svođenja utisaka, krećemo nazad za Beograd. Nasvidanje! Do sledeće godine i uspona preko Sedam triglavskih jezera..
(foto: N. Pantić)


Nataša Pantić

 Napomena: Tekst i fotografije su preuzete iz nedeljnika "Reporter".

| Početna strana |