T
a t r e
– januar 2001.
Pobeda
je u januaru još jednom organizovala turu na, po mnogima, najlepšu planinu
u Evropi. Ohrabreni dosadašnjim uspesima na ovom vencu iščekivali smo nove
izazove. Takođe, važno je napomenuti da je vođa bio iskusni Vlada
Matković. Mora se priznati da je u pojedinim momentima ovo iskustvo veoma dobro
došlo...
6. I 2001. Polazak je, već uobičajeno, masovno
ispraćen. "Naš parkić" je ispunjen poznatim zvukovima koje
planinari prave prilikom ukrcavanja u autobus. Grupu ne čine samo planinari, već
i skijaši i rekreativci, sa obzirom da je planirano i skijanje u mnogim
ski-centrima u Slovačkoj. Željno išćekujemo polazak dok, Vlada stavlja
poslednje rančeve u bunker autobusa. Krećemo oko 22 h u divnoj atmosferi. U
autobusu proslavljamo i Badnje vece, uz mnoge bekeraje i pesmu. Prvu pauzu
pravimo kod malog hotelčića na oko 50 km od granice. Na granicu stižemo oko 1
sat posle ponoći...
7. I 2001. Na granici nismo oduševljeni prizorom
– ispred nas je bilo ni manje ni više nego 13 autobusa! Zanimaciju tražimo u
Freeshop-ovima, dok se kolona ispred nas polako smanjuje... Nastavljamo dalje i
pošto smo ušli u Mađarsku, "autobus" tone u san. Moraju se
pohvaliti vozači jer je put bio neverovatno udoban i brz. U Budimpeštu stižemo
u 7 h ujutru, ali nastavljamo sa odmorom do 9h. Sledi izlazak u grad, neki ga
koriste za kupovinu, neki za obilazak, ali niko ne zaobilazi čuvenu kinesku
pijacu! U 13 h, po planu, nastavljamo put i na Mađarsko – Slovačku granicu
stižemo oko 15.40 h. I tu baš nemamo sreće, zadržavamo se neka 2 sata, ali
strpljenje je važna odlika dobrog planinara. Ulazimo u Slovačku i nastavljamo
dalje na sever, uz povremene kratke pauze. Oko 21 h stižemo na odredište, u
mesto Kraleva Lehota i smeštamo se, kao po nekom običaju, u zamak “Slovačke
plovidbe”. Ova pozicija je vrlo povoljna jer se nalazi između venaca Niskih i
Visokih Tatri. Inače, sam zamak je datiran iz XVI veka i veoma je lepo preuređen
u hotel. Sledi raspakivanje autobusa i smeštaj po sobama. Sve je lepo
isplanirano i uređeno, pa nas već čeka spremna slovačka večerica. Posle
obroka odlazimo u sobe i odmaramo se od udobnog, ali i veoma dugog puta...
8. I 2001. Vlada budi ceo hotel u 7h. Odmah nakon
doručka ulazimo u autobus i krećemo put Štrpskog Plesa. Tu se odvajaju skijaši
koji su se srećno zakačili za žičaru, a ostali kreću na laganu trakking
turu. Laganim tempom prolazimo kroz divne četinarske šume utabanim snežnim
stazama. U domu (chata na Slovačkom) Popradske Pleso kraj planinskog jezera
pravimo pauzu i odmaramo. Lepota ovih krajeva neopisiva je rečima, to zaista
treba videti. Nastavljamo dalje i
stižemo na groblje planinara nastradalih u Tatrama. Prizor je u isto vreme
zastrašujuć i divan, krstovi su neobični, visoki i šareni. Stižemo u ski
centar gde se nalazimo sa skijašima i krećemo put Poprada. Tu nemamo sreće sa
vremenom jer pada kiša, ostajemo nekih sat vremena u obilasku. U Lehotu stižemo
oko 20 h i odmaramo za sutra. Ispostavilo se da nam je taj odmor zaista
trebao...
9. I 2001. U 9 h stižemo pred ulaz u pećinu
"Slobode", prošavši kroz Demanovsku dolinu. Sledi obilazak pećine
koja je prepuna stalaktita, stalagmita i ostalih pećinskih ukrasa. Takođe slušamo
i podrobno predavanje o ovim prostorima u prošlosti i našim precima koji su
ovuda prolazili. Sneg je padao obilato što je pomalo moglo i da zabrinjava
planinare. Odatle krećemo u ski-centar “Jasna”, gde se opet razdvajaju
planinari i skijaši. Organizacija je zaista na visokom nivou, a to je glavni
preduslov za uspešnost svake akcije. Grupa broji 13 planinara. Ukrcavamo se nažičaru
kojom treba savladati prvi deo uspona na vrh Chopok. Neverovatno je kako je
iznenada naišao talas hladnog vazduha noseći sneg i iglice leda. Što se više
penjemo sve je hladnije i sve je veća magla, a sedišta žičare se lede, što
nije nimalo prijatno. Ali, planinari su samo zavlačili glave u jakne i
koncentrisano zurili u sve gušću maglu, iščekujući kraj žice. Konačno se
iskrcavamo, komentarišemo ovu promenu vremena, ali niko i ne pomišlja na vraćanje!
"Motorolom" smo u vezi sa ski-centrom. Odatle krećemo peške i ubrzo
je kućica žičara iščezla u magli iza nas. Penjanjem opada temperatura,
naleti vetra su sve jači, magla sve gušća. Neopisiv je osećaj, vidljivost je
smanjena na oko 2 metra, ali se niko ne usuđuje da podigne glavu. Sneg se uvlači
u odeću i mraz grebe lice, ali planinari hrabro napreduju, držeći se blizu
jedan drugog u koloni. Pošto se ništa ne vidi kroz magleni veo, pratimo žičaru,
mada se i ona jedva nazire. U ovakvim situacijama pomaže veliko iskustvo Vlade
Matkovića, koji je već bio na ovom vrhu i hrabrio grupu. Važno je napomenuti
da je polovina grupe bila maloletna, neki prvi put na planini! Vlada i pored
strašnog nevremena uspeva da sačuva red i napredujemo sa sve većim žarom.
Najzad se pred nama nazire zid observatorije. U planinarima sevnu neverovatna
vatra i prkosili smo neopisivo jakom vetru. Odatle, po Vladinim rečima, ima oko
100 metara do doma, ali se on, naravno, ne vidi. Skupljamo snagu za poslednji
napor i krećemo. Tada nalete takav vetar da nas je gotovo podizao sa zemlje.
Ovo je najteži deo uspona, mada je teren ravan, ali u planinskoj mećavi to se
ne primećuje. Vetar nas ne ometa u nalaženju doma i izvanredan je osećaj
ponovo biti u okolini civilizacije posle ovakve avanture! Uživamo pri udaranju
pečata na kom piše “Chopok 2024m”. Tu sređujemo utiske, kojih je bilo više
nego dovoljno, i skupljamo snagu za povratak. Odeća i oprema nam je zaleđena,
a osetan je i umor. Krećemo nazad, vreme identično, ali silazak je lakši.
Uspostavljamo kontakt sa skijašima u “Jasni”; njihov komentar se svodi na:
“Evo, mi pijuckamo kaficu”! Sušta suprotnost od onoga što mi preživljavamo!
Ipak, bez većih problema i polusmrznuti stižemo do žičare i silazimo. Opet
dolazi do brzog nestanka magle i slabljenja vetra što nam je stvarno dobro došlo.
Krećemo ka zamku a usput svraćamo u obilazak Liptoskog Mikulaša. Svima je
dobro došao odmor posle ovog nezaboravnog uspona...
10. I 2001. Dan planiran za lakšu pešačku turu.
Rano krećemo u Smokovec, a odatle stazicama kroz divne predele. Odmaramo oči u
ambijentu prelepih vodopada, a u pozadini su se uzdizali oštri vrhovi Visokih
Tatri. Svraćamo do Kamene chate, odmorimo, pa nastavimo do autobusa. Odatle ka
Popradu, ovog puta lepo vreme. U zamku smo oko 23 sata.
11. I 2001. Danas je slobodan dan za planinare,
idemo u Poprad, nabavljamo opremu. Uveče je organizovan put do “Jasne” gde
su skijaši uživali u noćnom skijanju.
12. I 2001. Već oko 8 sati smo u Smokovecu gde se
pozdravljamo sa skijašima. Krećemo u osvajanje Slavkoskog štita. Zupčastom
železnicom prelazimo prvi deo uspona (do 1250 m), a dalje nastavljamo uz
neaktivnu ski – stazu. Grupa broji 9 osoba što doprinosi brzom napredovanju.
Ali, na visini oko 2000 metara hladan vetar nas opominje na realnost i visinu na
kojoj se nalazimo. Kreće dosta strmiji zavr{ni uspon a spušta se i gusta
magla. Na vrh izlazimo bez većih teškoća (iako je dosta hladno, to je šala u
odnosu na Chopok). Po ko zna koji put imamo jak osećaj zadovoljstva posle
napornog uspona. Zanimljiv je pogled sa visine od 2453 metara: na strani prema
Smokovecu je gusta magla kroz koju ponegde prodire zamućena sunčeva svetlost.
Na drugu stranu se, međutim, pruža prelep vidik: u oko prvo upada osunčan šiljak
Lomnički štit, vide se mali i veliki Ladovy štit (osvojeni pre 2 godine), a
na drugoj strani se vidi ledom pokriven najviši vrh masiva, Gerlahovski štit.
Takođe, daleko u snežnoj dubini se vidi i Vojna chata. Posle nekih pola sata uživanja
i fotografisanja bez problema silazimo, sastajemo sa skijašima i idemo put
zamka...
13. I 2001. Idemo na laganu pešačku turu od ski
– centra Liptovski Jan do prevoja Čertovica. Uveče idemo u Liptovski Mikulaš
gde uz živu svirku proslavljamo Srpsku Novu godinu.
14. I 2001. Pakovanje, pozdrav sa domaćinima i
polazak ka Jugoslaviji. Duže se zadržavamo samo u METRO – u, u Budimpešti.
U Beograd stižemo oko 2 sata posle ponoći.
Ovo je bila još jedna veoma uspešna Pobedina
tura, koju će učesnici najviše upamtiti po nevremenu i hladnoći na vrhovima.