Od 9. do 16 januara 1999. godine planinari Pobede boravili su na Niskim i Visokim Tatrama u Slovačkoj. Za ovih sedam dana vreme nas nije baš najbolje poslužilo, pa je to razlog što su osvojena samo dva vrha iznad 2000 m. Ipak, uprkos svemu svakodnevno manja grupa planinara je pešačila 4-5 sati pripremajući se za uspon na jedan od najviših vrhova Visokih Tatra - Slavkovski štit 2452 m. Ostatak od ukupno 50 ljudi, se uglavnom prepustao čarima skijanja.
U petak 15. januara rano izjutra krenuli smo ka Visokim Tatrama. Vreme je bilo idealno iako je barometar ukazivao na pad vazdušnog pritiska, što je značilo da će se kao i predhodnih dana vreme pokvariti u kasnijim satima.
Autobusom smo stigli do Starog Smokovca, a zatim vozom-žičarom do visine 1.285 m. Odatle je sedam visokogoraca, među kojima i jedna devojka, pošlo ka vrhu udaljenom 1200 visinskih metara. U početku je sve išlo glatko. Prolazili smo stazom kroz velika prostranstva kleke. Uskoro smo izbili na vidikovac, odakle se kao na dlanu video Lomnički štit 2632 m, sa meteorološkom stanicom na vrhu. Imali smo predivan pogled na Studenu dolinu. Međutim, kako je uspon odmicao vreme se pogoršavalo. Uskoro se temperatura spustila na -10°C, a vetar postao toliko jak da smo jedva videli kuda hodamo. Posebnu teškoću su nam zadavale zaleđene stene preko kojih smo morali da prelazimo sa derezama na nogama. Ipak, niko nije ni pomišljao na odustajanje. Oko podneva počeo je da pada sneg. Olujni vetar je vitlao oblake ledenih čestica, koje su nas povremeno potpuno zaslepljivale.
Posle dosta muka nešto pre 15 sati izašli smo na Slavkovski štit 2452 m visine. Što zbog hladnoće, a što zbog nedostatka vremena, zadržali smo se samo nekoliko minuta i krenuli dole. Morali smo za videla sići sa opasnog grebena na kome je ubitačno duvalo. Oko 17 sati našli smo se u bezbednoj zavetrini kleka i pod svetlošću čeonih baterijskih lampi nastavili lagano spuštanje ka žičari. Posle oko sat vremena hoda ušli smo u žičaru i ubrzo stigli do Starog Smokovca, gde nas je sa nestrpljenjem i zabrinutošću čekao ostatak grupe.
Iako
ovaj uspon nije imao neku vizuelnu lepotu ipak je značajan i zanimljiv doživljaj,
jer je predstavljao veliki napor usled vremenskih neprilika. Grupa je bila iskusna,
pa osim umora nije bilo većih problema.
|
Beograd,
|
PD "Pobeda", Beograd |