SLOVAČKA – VISOKE I NISKE TATRE, 17.06. – 21. 06. 2009.

Vrlo često, a najviše zimi, planinari „Pobede“ odlazili su na Tatre, skijali se, planinarili i uživali u zimskim lepotama ovih predivnih planina. Visoke Tatre su, od 1949. godine, proglašene za nacionalni park koji se prostire na oko 700 kvadratnih kilometara. Mi smo odlučili da tamo odemo kada okopni sneg, kada se odlede jezera i vodopadi , kada se priroda probudi, kada sve ozeleni,  kada zašumi lišće na drveću i zamiriše cveće na beskrajnim livadama. Pošto je mnogo puta u tim izveštajima opisivan geografski položaj Tatra, preskačem taj deo i odmah krećem sa našom avanturom.
 
Pošli smo na put u sredu, u 6 popodne. Bilo nas je 34. Samo nekoliko planinara već je bilo u Slovačkoj i na Tatrama, dok je za većinu nas ceo ovaj put predstavljao pravu nepoznanicu, veliki izazov i držao nas u neverovatnom iščekivanju...Ređala su se mesta: Subotica, Horgoš, Budimpešta, Sahi, Zvolen...Autobus je jezdio skoro praznim putevima, a granicu smo prošli bez većeg zadržavanja.  Pala je noć, svanuo je dan...U 5 ujutru, već smo bili u Banjskoj Bistrici, ali smo odustali od obilaska jer je bilo suviše rano. Odložili smo ga za nedelju.
Malo posle 7 sati, stigli smo u živopisno mesto Podlesok, na dvadesetak kilometara južno od Poprada, na 550 metara nadmorske visine, u Niskim Tatrama, odakle je započeo naš obilazak  Slovenskog raja.  Ceo taj predeo predstavlja prirodnu celinu koja je zaštićena kao nacionalni park. I zaista, ime mu govori sve. Na ne tako velikom prostoru, uživali smo u rajskim lepotama prirode, čuvene po nebrojenim retkim biljnim i životinjskim vrstama, u neverovatnim pejzažima, u interesantnom kanjonu koji u jednom delu pravi reka Honrad-Prielom Honradu, čija nam je divlja lepota u nekim momentima i bukvalno oduzimala dah.  Posle kratke pauze u obližnjem restoranu, zakoračili smo u Raj… Jedan od najpoznatijih i najlepših delova Slovenskog raja je Sucha Bela, koja se nalazi na samom početku naše maršrute.
 


Dobro markirana staza vodi kroz kanjon strmih litica, pored mnogobrojnih manjih i većih slapova i vodopada. Na više mesta, postavljeni su drveni mostići, lestvice,merdevine i metalne ploče, preko kojih se prelazi ili penje uz njih, a sve preko kamenja, pored vodopada,  i sve to, dodatno je obezbeđeno sajlama i klinovima.  
Lestvice
 
Slap
   
 
Staza je potpuno bezbedna, sve je na dohvat ruke i ništa opasno i rizično. Savršeno uređena i potpuno prilagođena kako planinarima, tako i turistima. Ništa sličnije nikada ranije nismo videli. Dok se polako penjemo vertikalnim lestvicama, visokim po nekoliko desetina metara, ali čvrsto fiksiranim za stenu i obezbeđenim sajlom, adrenalin radi, uzbuđenje raste, noge, samo malo u početku, klecaju.
 
  
Posle prvog „uspona“, sve postaje lakše.  
Uspon
 
 
Nastavljamo kroz šumu, stazom koja ide postepeno uzbrdo, do prevoja na 940 metara. Tu se kratko odmaramo, pa opet nastavljamo ravnim putem kroz šumu i stižemo u planinarski dom Klastorisko, gde pravimo dužu pauzu, odmaramo, pijemo hladno pivo, izležavamo se na travi. Vreme je lepo, toplo, sunčano...U daljini vidimo snegom delimično pokrivene vrhove Visokih Tatra. Desetak planinara koji su se umorili vraćaju se u Podlesok lakšom stazom, a mi nastavljamo dalje...
 
Ulazimo u taj čaroban predeo koji se zove Prielom. Staza vodi kroz predivnu, zelenu šumu, a prati reku Honradu, koja je sve vreme tu, pored nas, koja nestvarno svetluca i presijava se u najlepšim bojama, okupana suncem.  
Prielom 
Gazimo preko metalnih rešetaka, uglavljenih u stenu, tik iznad reke.
Iznad reke
 Sve je opet obezbeđeno čvrstim sajlama i klinovima.
 Drveni mostić
Raspoloženi smo, veseli, šale vrcaju na sve strane, naš smeh prolama se kroz zelenu šumu, prošaranu sunčevim zracima...
Vesela družina
 
 
Posle skoro sedam i po sati hodanja, izlazimo iz tog čudesnog raja. Opet odmaramo u jednom od restorana, probamo njihovu hranu, rashlađujemo se sokovima i pivom...Vraćamo se na parking, do autobusa, i krećemo ka Popradu, malom slovačkom gradu. U njemu ima nekoliko radnji sa planinarskom opremom po povoljnim cenama, pa su mnogi planinari iskoristili pauzu da bi nešto i kupili. Putovanje smo nastavili do mesta Liptovski Hradok, u čijoj blizini je Janoškov dom, gde smo se smestili. Dom je potpuno renoviran, sobe su komforne i čiste, spratna kupatila takođe. U velikoj trpezariji smo večerali i već umorni od dugog puta i hodanja, otišli na spavanje.

U petak ujutru, kada sam promolila glavu kroz prozor, bilo je uglavnom oblačno. Doručkovali smo i već u pola 8 krenuli autobusom ka Štrbskem Plesu. To je lepo turističko mesto i zimski skijaški centar, koje se nalazi na 1340 m nadmorske visine, a dobilo je ime po istoimenom obližnjem jezeru. 
 
Od Štrbskeg Plesa krećemo uređenom pešačkom, kamenitom stazom, ka Popradskom Plesu. Staza sve vreme vodi kroz gustu četinarsku šumu, a  ispred nas se već pomaljaju divni masivi Visokih Tatra i delimično zasneženi vrhovi, uzbudljivi u svojoj lepoti i veličanstvenosti.    
Staza između dva Plesa
 

I opet, fotografišemo...fotografišemo aparatima, ali i očima, srcem, dušom...Prelepo! Savladali smo i malu visinsku razliku od oko 250 metara i, posle malo više od sat vremena, stigli do planinarskog doma na drugom jezeru, jednom od najvećih na Tatrama,  Popradskom Plesu, (pleso, na slovačkom znači planinsko jezero). Iznad njega se već okomito uzdižu planininski masivi Tatra i naziru planinarske staze koje vode u različitim pravcima i ka raznim vrhovima planine. Mala pauza za slikanje pored jezera i stavljanje pečata u planinarske knjižice. Uspon ka Risiju započinjemo u pola 11.
Nastavak (drugi deo)