Nakon nekoliko uspešno izvedenih treninga za pohod na najviši vrh Evrope, usledio je šesti po redu - uspon na Staru planinu i njen najviši vrh Botev. Na čelu sa Vladom Matkovićem ekspedicija je krenula rešena u cilju da savlada i ovu prepreku i stekne još više iskustva, snage i sigurnosti, što bi olakšalo dostizanje veličanstvenih 5643 metara Elbrusa. Autobus, već tradicionalno autoprevoznika iz Kule, krenuo je sa dobro poznate lokacije, Čuburskog parka, u četvrtak, 8. aprila, negde oko 20 časova. U njemu su bila dva ''tima'' Pobede - orijentirci i planinari. Dobro isplanirana akcija ovog tipa omogućava ubijanje dve muve jednim udarcem - uz minimalne troškove ''Pobeda'' se oprobala u isto vreme i na orijentacionom takmičenju, kao i na planini...

      Posle 2-3 pauze i prelaženja Bugarske granice, autobus je krenuo put obronaka Stare planine. Jasno se videlo na jutarnjem suncu (koga i nije bilo mnogo zbog sumornih oblaka) da su prekriveni snežnim pokrivačem, što je možda izazvalo malu nelagodnost kod planinara. Naravno, neki su odmah prokomentarisali da je baš to potrebna i neophodna sadržina jednog treninga za Elbrus, koji se diči svojom granicom večitog snega na visini od 3500 metara! U svakom slučaju, nastavili smo dalje kroz Bugarske doline i konačno stigli do ruba malog i mirnog mesta Kalofer, gde je planirano razdvajanje ''timova''. Odatle je plan vodio orijentirce nazad u Kalofer gde su imali smeštaj, a planinare na drugu stranu - u prirodu. Ubrzo po zaustavljanju začuli su se dobro poznati zvuci pripremanja za treking i uspon. Neverovatno je koliko malo vremena je trebalo planinarima da iz faze ukočenosti u autobusu pređu u režim pune spremnosti za akciju i pešačenje! To je bio sasvim dobar pokazatelj i vođi, a i svima ostalima, da je ova grupa apsolutno rešena da ostvarenje cilja sprovede do samog kraja, i to bez ikakvog oklevanja i gubljenja vremena...
      Na prvi deo cilja krenuli smo posle pozdrava sa orijentircima i obostranih ohrabrivanja i lepih želja. Po planu, ponovno videnje ovih grupa bilo je predviđeno tek za tri dana, kada sve bude obavljeno. Grupa od 16 planinara krenula je na zvuk (svima veooma dobro poznat) pištaljke Vlade Matkovića. Jutro nije bilo baš najbolje naklonjeno planinarima - prohladan vazduh i sumorna atmosfera koju su stvarali niski, tamni oblaci, nikako nije najomiljeniji izgled prirode na koji smo navikli. No, to ni za nijansu nije pomračilo srca planinara koji su odlučno krenuli stazicom uzbrdo. U grupi je bilo samo 3 planinara koji su ranije osetili čari Stare planine, računajuci vođu i autora ovog teksta. Za ostale je ovo bio potpuno novi doživljaj, praktično neistražena teritorija. Prva prepreka koju je trebalo savladati jeste srednje težak uspon uz šumu koja se prostire na obroncima brda oko Kalofera. Laganim tempom planinari su se zagrevali za ono što će kasnije doći, kako fizički tako i psihički.

Nakon pola sata penjanja uz krivudavu šumsku stazicu (možda treba napomenuti da je bila veoma dobro markirana) izašli smo na livadu kojom nas je put vodio dalje. Daleko ispred nas videle su se strme strane Stare planine, a kako smo napredovali šum brzih i hladnih planinskih potoka postajao je sve jači. Sa obe strane su se ukazivali vrhovi nižih delova planine, koje je povremeno delimično ili potpuno prekrivala gusta magla nošena naletima vetra. Svi oni su se stapali u jednu tačku u daljini, skrivenu od pogleda pomoću mnogih prevoja i grebena, u tačku koja čini osnov ovog masiva. Planinari su znali da je upravo ta tačka, Botev, njihov sutrašnji cilj. Ubrzo je grupa došla do ruba još jedne šume, u kojoj je stazica prvo krenula naniže, vodeći do lepo urađenog mostića preko nezaustavljivog planinskog potoka. Prava je milina praviti pauze na ovakvim lokacijama, gde su dominantni zvukovi večne borbe vode i kamena. Nakon osveženja planinari su krenuli dalje, uz stazu koja je ponovo krenula strmije uzbrdo.

		Tempom koji je svima odgovarao grupa je napredovala kroz bukovu šumu koja je uveliko bila u fazi prolećnog buđenja. Posle neka 2 sata planinari izbijaju iz šume ponovo na livadu, sa koje je pogled bio zaista veličanstven, za neke možda i najlepši prizor viden u prirodi. Nedaleko odatle, kroz granje drveća video se zeleni krov planinarskog doma (ili kako to Bugari kažu - hiža) ''Raj''. Međutim, ono što je mamilo uzdahe je zapravo bio jedan od najvećih vodopada u Evropi - ''dubok'' 124 metra. Njegova veličanstvenost se ukazivala u svojoj punoj snazi i veličini pred zapanjenim očima planinara. Kratko zadržavanje radi posmatranja ovog prirodnog fenomena potpuno je odagnalo svaki umor od prethodnog pešačenja. Već tada je bila dogovorena kratka turica do vodopada kasnije popodne, što bi omogućilo pogled izbliza i potpun doživljaj (čitaj - ''tuširanje'' ispod veoma hladnog tuša)..
Rajsko prskalo

Grupa je oko 13 časova pristigla u ''Raj'', gde nas je (kao i prošle godine) dočekao ljubazni domaćin. Celo popodne (izuzimajući neizbežnu posetu ''Rajskom prskalu'') iskorišćeno je za druženje i pripremu za sutrašnji uspon...

      Subota je svanula prilično slična petku, maglovita i prohladna. Međutim, izgledalo je kao da ima manje oblaka, pa se moglo očekivati nešto lepše vreme. Grupa je, po planu, krenula u 7 časova. Staza je vodila na suprotnu stranu od vodopada, koji je konačno iščezao iz vida nakon što smo prošli sa leve strane grebena. Uspon je postao zanimljiviji dolaskom na stenoviti deo gde je postavljen sigurnosni gelender. Na nekoliko mesta bilo je i snega koji se bezobrazno zadržao iako su temperature po njega bile prilično nepovoljne. Međutim, to je samo neznatno usporilo planinare koji su odlučno nastavili dalje.

		Za dva sata uspona izašli smo na greben lociran na kraju gelendera, sa kog se pružao lep pogled na Rajsku dolinu i nekoliko manjih gradova. Takođe, daleko ispod nas, video se krov doma Raj. Nakon kraće pauze nastavili smo dalje. Vođa puta odlučio se za praćenje zimske markacije koja je vodila po vrhu grebena, iz razloga što je letnja išla stranom potpuno prekrivenom snegom. Već odatle video se i naš cilj - markiran visokim tornjem meteorološke stanice. Pošto je i zimska staza bila ukrašena dubokim snegom, tempo je malo opao i disanje je postalo brže.

Ipak, bez ikakvih problema svih 16 planinara izašlo je na Botev, najviši vrh Stare planine. Na visini od 2376 metara se nalazi veliko zdanje meteorologa, a takođe i planinarski dom koji su planinari iskoristili za odmor, zagrevanje i čaj. Pauza je trajala sat vremena, a zatim je grupa krenula dalje. Silazili smo (bolje reći ''klizali'') niz istočnu stranu Boteva, prekrivenu dubokim snegom. Iz razloga što je sve išlo po planu, Vlada Matković se odlučio za osvajanje još dva manja vrha (kad smo već tu...).

Prvo smo sa severne strane napali Džoščel. Uspon na visinu od 2250 metara kojom se odlikuje ovaj vrh bio bi veoma jednostavan da nije bilo neverovatno i neopisivo jakog i upornog vetra! Svi prisutni su mogli iz prve ruke da osete koliko neprijatan može biti planinski vetar, čak i na nižim i naizgled brdolikim planinama. Kada smo savladali taj prvi uspon povrativši nešto visine izgubljene spustom sa Boteva, nastavili smo dalje, ka vrhu Sarkaja. Vetar je i dalje divljao, ne pokazajući makar najmanju nameru da se smiri. Ali, planinari rešeni i odlučni za putovanje u Rusiju, spremni da osvoje Elbrus na kome vetar može biti daleko opasniji, smejali su se u lice ovom povetarcu. Osvojivši i treći vrh tog dana, Sarkaju sa visinom od 2227 metara, skrenuli smo levo, na jug, i grebenom krenuli ka plavoj markaciji. Kako smo silazili, vetar je slabio i toplota se polako vraćala u tela planinara. Do potpunog ispunjenja cilja za subotu ostala je samo lagana šetnjica po livadama iznad četinarskih šuma u kojima je tutnjala trka planinskih potočića. Taj deo puta trajao je oko 1-1,5 čas, posle čega smo pristigli u dom Vasil Levski (inače veoma često sretano ime u Bugarskoj). Odmor je bio veoma potreban svima, što i ne čudi nakon tridesetak pređenih kilometara. Za sutra je bilo planirano još toliko, tako da je grupa nešto ranije otišla na počinak...

		U nedelju je došlo do male podele grupa: oni kojima je bilo dosta pešačenja i oštrog vetra krenuli su niz reku ka gradu Karlovo, a takvih je bilo šest. Ostalih 10 planinara pokazalo je više odlučnosti, krenuvši na finalni uspon, na Kupenu i Ambaricu. Prošavši četinarsku šumu koja okružuje planinarski dom, izbili smo na livadu sa koje se jasno videla Kupena, visoka 2165 metara, po mnogima najopasniji vrh ovog dela Bugarske. Tu je došlo do još jedne manje promene plana - krenuli smo na vrh sa severne strane (za razliku od prošle godine). Do izlaska na greben prepreku je predstavljala vrlo strma livada, koja je crpela snagu preostalu od jučerašnjeg pešačenja. Na grebenu smo našli zaklon od vetra i osmotrili Kupenu iz još veće blizine. Staza je sa ove strane izgledala prilično opasno, a tome je još više išao u prilog sneg, kao i jak vetar na grebenima. Ipak, krenuli smo dalje sa cepinima u rukama i blagom jezom u srcu. Vođa je išao napred i trudio se da grupi obezbedi što bolju i prohodniju stazu kroz sneg. Ubrzo smo naišli na oklinčen, strm deo litice, protkan tankim (i opasnim) slojem leda. Polako smo i to savladali i izašli na sledeći ''prevoj''. Zanimljivo je da na tom delu nije bilo niti jednog dela na kome se planinar može opustiti - strmina je bila okomita i klizava.

Ubrzo smo naišli na oklinčen, strm deo litice, protkan tankim (i opasnim) slojem leda. Polako smo i to savladali i izašli na sledeći ''prevoj''. Zanimljivo je da na tom delu nije bilo niti jednog dela na kome se planinar može opustiti - strmina je bila okomita i klizava. Nekako smo se skupili na jednom mestu i pogledali na sledeću sekciju staze. Zvuk vetra nije ulivao poverenje, a još manje tanak snežni prekrivac ispod kog se vrlo verovatno krio led. Nakon studiranja svih mogućnosti i nemogućnosti, Vlada Matković se odlučio za povratak, misleći da ne postoje dovoljni sigurnosni atributi za dalji uspon na Kupenu.

Svakako je ovo bila još jedna dobra procena, a i cela grupa se sa tim složila. Uostalom, kome verovati na planini ako ne Vladi? Ne postoji čovek kod nas koji je u delo sproveo više masovnih uspona na najrazličitije uspone i vrhove. O tome se može (i treba) i knjiga napisati... Vratili smo se istim putem do grebena, a zatim niz onaj najstrmiji deo, sve do jednog nižeg grebena na južnoj strani Kupene.

		Zbog prevelikog gubitka u vremenu, promenili smo plan i umesto ka Ambarici skrenuli ka dolini koja vodi ka Karlovu. Za neka 3 sata pešačenja po livadama, a zatim niz šumsku stazicu, stigli u planinarski dom Hubavec. Kraću pauzu smo napravili samo da povratimo snagu (Kamenitza), a zatim krenuli niz planinsku reku nastalu od velikog broja pritoka. Staza je sve vreme vodila uz vodu, prelazeći na više mesta preko nje.

Posle sat vremena pred nama se ukazala slika mirnog gradića Karlovo, nakon što smo prošli kroz jedan impresivan kanjon. Time smo završili planinarski deo ove ture i uživali u zasluženom odmoru...

      Uveče je po nas došao autobus i prebacio nas do Kalofera, gde smo prespavali zajedno sa orijentircima. Ujutru smo krenuli put Sofije, gde smo po 2 sata potrošili na obilazak grada i tržnog centra ''Metro''. Nakon toga usledio je povratak za Srbiju, koji je i ovog puta protekao bez ikakvih problema. U Beograd smo stigli u ponedeljak nešto posle 23 časa, i pozdravili se do sledećeg susreta.
      U planu je još nekoliko treninga za Kavkaz, nakon čega bi ''Pobeda'' trebala imati jedan jak sastav i sigurnu grupu za ovaj (do sada najveći) masovni podvig. Zainteresovanost je velika kao i želja da se osete visine od preko 5000 metara. Uostalom, zar nije san svakog planinara da se popne na što veću visinu i pomeri granice još dalje?

| Početna strana |