Kao što smo i obećali prošle godine, nakon naših pet dana provedenih u junu mesecu na Tatrama, evo nas ponovo u Slovačkoj. “Tatranska magija” koja nas je tada omađijala, nije nas ni napuštala sve do sada, pa smo sa velikom radošću i ovog leta pohrlili u Tatre, ali sada i koji dan duže.

Subota, 31.07. Krenuli smo u petak, u 22 sata. Posle udobnog putovanja, ipak malo dužih zadržavanja na putu ka Horgošu, a i samoj granici, oko 9 sati ujutru, stigli smo u Slovačku, na Niske Tatre, u Nacionalni park Slovenski raj. U malom mestu Podlesok, na oko dvadeset kilometara južno od Poprada, na 550 metara nadmorske visine, odakle se u park kreće u različitim pravcima, popili smo prvu jutarnju kafu, doručkovali, malo se razbudili, protegli noge i, posle prepakivanja, svi zajedno krenuli najatraktivnijom stazom, kroz živopisni kanjon Suha Bela (Sucha Bela). I tako...zakoračismo u Raj. Ali, ovog puta, za razliku od prošle godine, potpuno drugačiji, uzburkan, sa puno, puno vode, sa ogromnim vodopadima i slapovima i njihovim zaglušujućom hukom...Kakvo iznenađenje za mene i Milana (jer niko drugi iz cele grupe nije bio ranije) i potpuno drugačija slika od prošlogodišnje! Planinari koji su krenuli u patikama, a i koji nisu planirali “borbu” sa tolikom vodom, posle pređenih nekoliko stotina metara, izuvanja i gaženja preko vode, ili, pak veranja i spuštanja uz i niz klizave i blatnjave strme litice kanjona, dugog 4 kilometra, ipak su odustali.

Bezbedno su se vratili u Podlesok i tu odmarali, šetali se, degustirali slovačke specijalitete i pili čuveno crno pivo u simpatičnim slovačkim restoranima. Nas jedanaestoro nastavili smo dalje. Hodamo pažljivo preko klizavih drvenih mostića i metalnih stepenica, na mnogim mestima prelazimo nabujalu rečicu gazeći preko glatkog kamenja, klizavih debala i granja, negde se i izuvamo, pa opet obuvamo cipele i veremo uz strme litice…Dolazimo i do najlepše atrakcije kanjona…do metalnih lestvica koje su pričvršćene sajlama i klinovima uz vertikalnu stenu. Visoke su i po nekoliko desetina metara. Vodopadi i slapovi obrušavaju se pored i ispod njih, kapljice vode rasprskavaju se na sve strane, a na nekim mestima jake bujice preplavljuju i mesta preko kojih gazimo, tako da smo potpuno mokri.

 
Čak je i meni i Milanu ovaj kanjon sada pokazao potpuno drugo lice, neočekivano, iznenađujuće…Još malo uspona kroz šumu i stižemo do Prevoja (940m). Tu pravimo pauzu. Nastavljamo do vrha, na 959m, a zatim se crvenom markiranom stazom, kroz šumu, spuštamo do Podlesoka. Kasnije saznajemo da je planinarka iz Čačka propala jednom nogom kroz drveni mostić i prilično povredila butinu i lakat. Kako je bila poslednja, nekako je uspela sama da se izvuče i nastavi hrabro dalje. U Podlesoku smo se odmorili, i mi probali to čuveno slovačko pivo, a zatim autobusom nastavili dalje. Stigli smo u Kralovu Lehotu, malo mesto koje se nalazi u Liptovskom kraju, na ušću reka Vah i Boujanke. Došli smo do Štroblove vile, renoviranog zamka “Slovačke plovidbe” iz 16. veka. Sačekao nas je Frifdrih, koji će narednih osam dana biti naš ljubazni domaćin i kuvar (“beli čovek”, kako smo ga prozvali, jer je, kao kuvar, stalno bio obučen u belo). Veći deo grupe smestio se u kućicama pored zamka (ima ih pet, a svaka ima tri sobe, zajedničku trpezarijui kupatilo), nas nekoliko bilo je u stanu pored Fridrihovog, pored zamka, a u restoranu samog zamka narednih dana ćemo svi zajedno doručkovati i večerati. Te večeri, umorni od neprospavane noći i putovanja, borbe sa nabujalom rekom i prepuni divnih utisaka iz Slovenskog raja, čvrsto smo zaspali.

Nedelja, 01.08.  Posle doručka, krećemo autobusom ka Štrbskem plesu, jezeru i mestu na 1355 m/nv. Ta tako česta reč u Tatrama, pleso, na slovačkom znači planinsko jezero. Mi, koji smo rešili da planinarimo tog dana, izlazimo iz autobusa ranije, na nekoliko kilometara pre plesa, kod tačke Tri studnicky (1140m n/v). Ostatak grupe nastavlja ka Štrbskem plesu, lepom turističkom mestu i zimskom skijaškom centru. Tu će provesti dan, obilazeći okolinu, kupajući se u hotelskim bazenima, a nekoliko njih odlazi žičarom do planinarskog doma “Pod Soliskom” i penje se na obližnji vrh Prednje Solisko (2093m). 
Tog dana, naš plan je uspon na vrh Krivan (2494m). Negde sam pročitala da ga zovu i slovačkim Materhornom! “Ko nije uspenjao Krivan, nije Slovak”, kažu u Slovačkoj. Nalazi se na zapadnom delu Visokih Tatri i predstavlja simbol slobode i nacionalne suverenosti Slovačke. 
 

Pratili smo stazu obeleženu zelenom markacijom, koja serpentinasto vodi prvo kroz šumu, pa zatim ide između niske klekovine, a onda nastavlja izohipsom do ispod prevoja. Vreme je lepo. Smenjuju se oblaci i sunce…Na 2120 metara dolazimo do raskrsnice, odakle se penjemo na prevoj, nastavljamo preko Malog Krivana (2334m) i dalje, do vrha…Staza celom dužinom grebena ide preko stena i kamenja, većeg ili manjeg…Odozgo vidimo i Krivansko zeleno pleso,  a ispred nas nepreglednu kolonu planinara koji hrle ka vrhu. Mnogi se sa njega i spuštaju… Na vrhu smo uglavnom u oblaku, ali, povremeno, i uspevamo da vidimo nepregledan lanac planinskog masiva Niskih Tatra, ponosni što smo i mi, eto, na njihovom nacionalnom simbolu.

Ležemo na uglačane stene oko jezera...Uživamo...Gledamo, gledamo...prosto gutamo očima te neverovatne prizore...sada je vodopad ispod nas, sliva se upravo iz tog jezera pored kojeg sedimo, daleko dole je ono malo, sa plažom, prema severu uzdiže se vrh Patria, zapadnije od njega, na istom grebenu, vrh Satan, ka jugu greben Štrbske Solisko, zastrašujućeg, ali predivnog izgleda...

Nastavljamo dalje kroz Mlynicku dolinu. Gazimo preko širokog, ravnog, pegavog granitnog kamenja. Odjednom, čujemo samo tišinu. Tišinu koja se razliva tom širokom kamenom dolinom, okruženom gorostasnim vrhovima i grebenima...Ne čuju se ni naši koraci. A onda, iznenada, začusmo nešto. Nešto kao cvrkut malog ptića koji je možda zaglavljen u steni, ili je možda gladan i doziva majku. I opet...začusmo ponovo...taj neobičan zvuk ptice koji para nestvarnu tišinu... Neopisivo...Stižemo i do novog jezera, još lepšeg od prethodnih...Capie Pleso, na visini od 2070m, do kojeg se nalazi manje, Okruhle Pleso... Nastavljamo strmi uspon do sedla - prevoja Bistra Lavka (2308m). Došavši do ispod samog prevoja, vidimo da staza vodi kroz skoro vertikalni kuluar, ali je takođe dobro obezbeđena klinovima i lancima.

Silazimo do njega i tu pravimo pauzu. Posle svih ovih lepota koje smo doživeli za tako kratko vreme, prelepog vodopada i još lepših jezera, Furkotski štit, koji je ostao iznad nas, učinio nam se potpuno neatraktivnim i nije nas mamio da se uputimo ka njemu, iako je do njega bilo vrlo jednostavno doći. Ostavili smo ga za neku drugu priliku. Nastavili smo spuštanje kroz Furkotsku dolinu, spustili se do nižeg Wahlenbergovog jezera, na 2053m, usput ugledali i divokoze na liticama grebena, a onda uputili ka planinarskom domu Pod Soliskom (1840m).

Na tom mestu nalazi se i poslednja stanica žičare koja vodi od Štrbskeg plesa. Ono je sada u našem vidokrugu. Dok sedimo na terasi ovog lepog doma, pleso nam je kao na dlanu. Odmaramo...ne žuri nam se nigde. Prepuni smo utisaka koje smo poneli sa današnje neopisivo lepe ture. Moje srce je ispunjeno, zadovoljna sam. Kao da mi nije više ni bilo važno šta će dalje biti...Toliko sam želela da pređem celu ovu stazu, jer duboko u sebi sam znala i predosećala da će biti prelepo. I zaista je bilo tako...Uživamo uz pivo, čokoladnu tortu, slatku pitu sa sirom i drugim slovačkim „đakonijama“. A onda se lagano spuštamo pored žičare i zimskih skijaških skakaonica i silazimo do jezera. I to nam je bilo jako zanimljivo – da vidimo izbliza kako izgleda skakaonica, od kog materijala je napravljena, kakva joj je podloga. Zamišljali smo sneg i sportiste koji se neverovatnom brzinom spuštaju niz njih...U Štrbskem plesu sastajemo se sa planinarima-šetačima, pa ponovo pijemo pivo sa njima, dok im uzbudljivo prepričavamo našu današnju turu. Ovaj božanstven dan završavamo u zamku, na večeri. I taman kada smo se spremili da legnemo, plavooka Rada dolazi ispod naših prozora i poziva nas na „žurku“ u kućicu broj 1. Nebojša i Jasmina ponovo su zasvirali i zapevali. Pridružili smo im se...Smenjivale su se pesme iz naše mladosti, vesele, tužne... Akordi gitare i naši glasovi razlegali su se kroz tihu, tamnu noć. Malo pre ponoći, već umorni, odazimo na počinak. Dok smo tonuli u san, vraćale su nam se slike jezera, vodopada, vrhova, a u ušima su nam je još uvek hučale bistre vode i potoci koji su proticali pored nas ili se slivali sa planinskih litica...