PROKLETIJE
– JEZERSKI VRH
(Maja e Jezerces), 2694m
12.07.-15.07.2007
U
okviru akcije Planinarskog
saveza Beograda, PD Pobeda organizovala je
uspon na najviši vrh Prokletija, Maja e Jezerces (2694m),
koji se nalazi na
albanskoj teritoriji.
| |
Krenuli smo u četvrtak, 12. jula, u 22h. Posle noćne vožnje i kraćeg zadržavanja na crnogorskoj granici, stigli smo u Gusinje oko 6h30. U tom malom, živopisnom mestu, napravili smo pauzu da bismo se snabdeli vodom i hranom i doručkovali. Na molbu vodiča, ljubazni meštani pronašli su nam traktor koji će nam preneti velike rančeve do našeg odredišta. Autobusom smo otišli do Vusanja (980m), odakle smo, posle prijavljivanja pograničnim vlastima, krenuli pešice kroz dolinu Ropojana. |
| Ropojana |
 |
Posle 6 i po kilometara hoda, stigli smo do druge manje doline, ropojanski Zastan, gde se nalazi letnja pogranična karaula (1384m). Ona nas je, kao i prošle godine, sačekala prazna, bez kreveta i nameštaja, sa jednim starim šporetom na drva, bez struje i vode. Smestili smo se u više soba, a nekoliko planinara postavilo je šatore. Posle prepakivanja, krenuli smo u kraću šetnju. Dan je bio sunčan i topao...
|
| Ka Zastanu |
 |
Stazom
kroz šumu, otišli smo do Travnog
jezera, koje
je, nažalost,
presušilo, a na njegovom dnu
izrasla je
zelena trava, meka kao tepih i posuta žutim cvetovima. Odatle valjda i
ime
jezera... Na njegovom kraju, naišli smo na granični kamen, i lagodno, bez pasoša i viza, ulazili i izlazili iz jedne u drugu državu! Zatim smo se vratili u karaulu i uživali u popodnevnom suncu, izležavali na travi, dremali, jeli...i razmišljali o sutrašnjem danu i onome što nas čeka. |
| Travno jezero |
|
U subotu, 14. jula, ustali smo oko 4 sata ujutru, spakovali rančeve za celodnevnu turu i oko 5 sati krenuli strmom stazom kroz šumu. Na polovini tog dela staze, nalazi se kaptirani izvor gde smo se tih dana snabdevali vodom. Došli smo do graničnog kamena B17 (1780m), gde smo ušli u teritoriju Albanije. Put nas je dalje vodio na jug, kroz dolinu jezera (ima ih ukupno šest), do podnožja najvišeg vrha Prokletija. Nebo iznad nas bilo je bez ijednog oblaka, sunce se polako podizalo iznad moćnih masiva Prokletija, pravilo neobične senke i prelivalo se u zeleno-plavoj boji jezera.
|
 |
Posle kraće pauze, nastavili smo uspon i došli do snežnika koji je bio dug oko 2 km. Cepin i dereze nisu bili potrebni, jer je sneg površinski omekšao i bio lagan za hodanje. Tu smo se opet zaustavili da bismo slikali te neobične i potpuno nestvarne prizore. Modro nebo iznad nas, sive stene planine, vrh Maja Jezerces koji sada vidimo levo, ispred nas, sneg koji gazimo...Iz kamenja niče cveće... |
| Snežnik |
 |
Krenuli smo dalje, i penjući se preko većih i manjih stena, izašli na prevoj visok 2351m, koji se nalazi sa severne strane vrha. |
| Polazak sa prevoja |
 |
Odatle, staza je bila već znatno teža. Prekrivena sitnim i krupnim siparom, vodila je preko krušljivih stena. |
| Stene |
 |
 |
Na 100 metara ispod vrha, sačekao nas je prilično strm kuloar, sačinjen od još trošnijeg materijala. Uz poštovanje pravila pri penjanju po takvoj stazi, svi smo se bezbedno popeli. |
| Početak kuloara | Pogled odozgo na kuloar |
 |
Na vrhu smo bili u 11h30. Usledila su čestitanja, fotografisanje, planinari su polako pristizali... |
| Na vrhu |
Gledamo...beskrajan kružni horizont, more sačinjeno od mnoštva planinskih lanaca, koji se nadovezuju jedni na druge i zahvaljujući različitim osobinama i različitoj udaljenosti, poprimaju bezbroj nijansi boja. Dok se, na kraju, razlivajući se i odajući osećaj beskrajnosti, ne izgube potpuno na dalekom horizontu. A vrhovi, vrhovi, svuda oko nas, stoje visoki i uzvišeni, izgledaju skoro bestelesno, u isto vreme i blizu i veoma daleko...Vođa ih je nabrajao: Karanfili, Maja Rosit, Maja Kolata, Bogićevica, Bogdaš, Đeravica, a u daljini: Komovi, Bjelasica, Visitor, Šar planina...Ispred nas se pruža i divna, zelena dolina Valbone...
 |
Opet onaj poznati osećaj sreće, osmeh na licima... |
| Grupa na vrhu Maja Jezerces |
No, to nije bio kraj naše avanture. Usledilo je spuštanje niz strmi i krušljivi kuluar. Postavili smo uže na njegovom gornjem delu i krenuli da silazimo, dvoje po dvoje. Bilo je potrebno puno koncentracije, jer je sipar izmicao ispod naših nogu, stene ostajale u rukama, a kamenje različitih veličina povremeno je preletalo iznad naših glava. Ipak, svi smo bili maksimalno koncentrisani i pažljivi, i posle skoro dva sata, bezbedno smo se spustili do prevoja. Usledio je povratak istim putem.
U nedelju, 15. jula, ustali smo u 7h, spakovali se i krenuli
pešice, ovog
puta sa velikim rančevima na leđima, put Vusanja. Zaustavili smo se na
vrelu
Savino oko, gde smo se ohladili u ledenoj vodi, slikali mesto gde
ponire reka
Grlja, i došli u Vusanje gde nas je sačekao autobus. U
Gusinju smo se opet
raštrkali na sve strane: neko na ćevape, neko na kolače,
neko do prodavnice...
Pošli smo za Beograd u 13 sati. Usput smo svratili do
manastira Đurđevi stupovi
i zapalili sveće. Dan je bio vreo, klime u autobusu nije bilo, ali smo
uz više
zaustavljanja i rashlađivanja hladnim pićima, ipak bezbedno stigli u
Beograd
oko 23 sata.
Na
ovoj akciji, učestvovali su planinari iz više planinarskih
društava: PD
Pobeda, Radnički i Železničar iz Beograda, PSD Crni Vrh iz Bora, Mosor
iz Niša,
PD Vrbica iz Velike Plane i Treskavica iz Sarajeva. Ukupno nas je bilo
34, i
svi smo se popeli na vrh, a posebno ističemo najmlađu među nama, Milicu
Drakulić, koja je, iako ima samo 14 godina,
pokazala izuzetnu
veštinu i
hrabrost na opasnim mestima.
Ukupno pređeno 55 km savladana visina
2020m, a isto toliko i pri
silasku.
Vođa puta: Milan Lončar, PD
Pobeda
Beograd,
20.7.2007.
Fotografije:
Marija Petrović, PD Pobeda
Izveštaj: Marija Petrović (uz
konsultacije sa vođom puta)