Šesti je jul, oko 10 uveče. Danas smo bili u Nacionalnom parku Jostedalbreen gde smo posetili najveće glečere kontinentalnog dela Evrope. Glečeri veće površine se nalaze još samo na Islandu. Ono što je predstavljalo atrakciju za nas, to su asfaltni prilazni putevi koji vode skroz do glečerskih jezera spojenih sa jezicima lednika. Tog dana smo na biciklima ispedalali finih 100km, i sada, tokom večeri, autom menjamo lokaciju kako bi sutradan započeli sa novim izletom.

Prošli smo pored Sognefjorda, a zatim se uskim putem prepunim serpentina popeli na 1400m gde nas je dočekalo ogromno i potpuno nenaseljeno prostranstvo sa predivnom prirodom. Najviše liči našem Pešteru. 

put nas je vodio Pešterom, usred Norveške...

... ali je pružao i ovakve prizore

Tokom popodneva, vreme je bilo promenljivo sa nešto kiše ali se uveče razvedrilo i naredni dan je obećavao lepo vreme. Iako smo planirali da sutradan krenemo iz Loma na trodnevni izlet biciklima, prolazeći ovaj predivni planinski kraj – poželeli smo da odmah, bez odlaganja, idemo na planinarenje u Jotunheimen. Iako je to bilo predviđeno za kasnije, sada nam se nekako činilo kao idealna prilika. Tu je odmah pored nas, danas smo se već zasitili pedalanja, a vreme se prolepšava.

Skrećemo udesno ka lokaciji Spiterstulen. To je jedan od dva bazna kampa za sve one koji bi želeli da se popnu na Galdhopiggen – najviši vrh Norveške (kao i cele Skandinavije) visok 2469m. Veoma uskim i neasfaltiranim putem, oprezno vozim ovih poslednjih 18km. Sreća da je već 11 uveče i da je mala verovatnoća da mi neko ide u susret, jer mesta za mimoilaženje baš i nema. Vredno je napomenuti da na ovoj geografskoj širini (61 stepen) i u ovo doba godine, ne postoji noć. Od ponoći do 3 ujutru je suton kojeg odmah sledi zora i tada je najtamnije; ali i tada je sasvim dovoljno svetla za sve outdoor aktivnosti. U kampu se uredno registrujemo, postavljamo šator i večeramo. Jako je hladno pa supu kuvamo u šatoru. Po objavljenom meteogramu u kampu, za sutra je predviđeno sunčano prepodne, dok se od podneva najavljuje oblačnost koja će od 14h preći u kišu. Kamp je na 1100m nadmorske visine i do vrha je staza procenjena na 4 sata hoda. Dogovaramo se da, iako je već kasno, prošla je ponoć, sutra na uspon krenemo što ranije i iskoristimo što više sunca.

Posle kratkog ali efektnog sna i laganog doručka u 6 ujutru krećemo na uspon. Sa norveškim markacijama smo već imali ne baš pozitivna iskustva, ozbiljnu mapu nemamo sa sobom, ali sam se ovaj put nadao da ćemo ići u gomili ljudi željnih uspona na krov Norveške. Zaista je puno šatora u kampu, ali nekako kao da su svi lenji i do 6 niko osim nas nije napustio kamp. Pratimo crvene T markacije ka Galdhopiggenu koje vode strmo uzbrdo po planini koju sačinjava gomila stena – što većih, što manjih. Vreme je predivno, iznad logora je već sve obasjano suncem, napredujemo sasvim fino. Za prvih sat vremena dobijamo oko 400m visine.

Silazak je bio očekivano naporan. Gornji deo po snegu je bio interesantan, a zatim su došle one kamenčuge koje su me ponovo nagnale na prisećanje da li sam video ružniju planinu. Volim kamenjar, volim divljinu – krševiti Komovi u Crnoj Gori su za mene najlepša planina;  ali ovaj kamenjar, tamno sive boje, bez ikakve vegetacije, je nešto sasvim drugačije. Širio je depresiju. Počinje sneg. U povratku srećemo mnogo planinara koji su očigledno ustali nešto kasnije od nas. Neki od njih nastavljaju dalje, ne obazirući se mnogo na preteće oblake i na vetar koji se pojačavao. Mnogi od njih ipak odustaju pa se svi zajedno vraćamo.

Stižemo u Spiterstulen. Konačno. Obavili smo to, drago mi je da sam bio gore – ali, ne hvala, drugi put ću izabrati neki lepši treking, ne mora to biti uspon na vrh iznad 2400m. Iako fotografije možda govore drugačije, treba imati u vidu da one uvek prikazuju samo lepšu stranu događanja.

Jotunheimen (u prevodu: Dom Divova) je ogroman nacionalni park sa mnogo jezera, gorskih očiju, planinskih pašnjaka, oko 50 vrhova iznad 2000m i nepreglednom divljinom. U to smo se i uverili sledećih dana dok smo prolazili jednim od puteva koji ga preseca. Ljudi provode i po dve nedelje istražujući ga i pomerajući kamp sa jednog na drugo mesto. Zanimljiva je priča o Glittertindu, susednom vrhu i najvećem konkurentu Galdhopiggenu za titulu „vrh Skandinavije”. Naime, Glittertind je visok 2465m – barem njegov kameni deo. Ukoliko se meri zajedno sa glečerom koji ga pokriva tokom cele godine – onda visina prelazi 2470m, a time i visinu Galdhopiggena. Među norveškim planinarima su se razlikovale dve struje – jedni su smatrali Galdhopiggen, a drugi Glittertind za najviši vrh. Ovu zavrzlamu je rešilo globalno otopljavanje koje je toliko rastopilo glečer, da je sada Galdhopiggen bez ikakvih sumnji viši od svog konkurenta.

Priča koju ste pročitali je samo mali delić našeg 15-dnevnog putešestvija po Skandinaviji u toku kojeg smo pored nekoliko trekinga, na biciklima prešli 920km, videli neverovatnu prirodu, planine koje se direktno uzdižu iz fjordova, nekoliko geoloških prirodnih fenomena,... Ovde možete pogledati još nekoliko fotografija koje dočaravaju delić atmosfere, a na adresi http://nenad.rajce.idnes.cz nekoliko kolekcija fotografija sa ovog puta.