P.D. Pobeda - Akcija Mon Blanc '98

U planu akcija PD "Pobeda" za jubilarnu 1998. godinu je stajalo 50 vrhova iznad 2000 m (za svaku godinu postojanja po jedan), 4 trofejna vrha - Musala, Olimp, Đeravica, Atos i kao kruna svih planinarskih akcija masovan uspon na "Krov Evrope" Mont Blanc - 4807 m. U toku te 1998. ostvarili smo plan, pa i premašili. Osvojeno je 75 vrhova iznad pomenute visine i svi trofejni vrhovi osim Đeravice, iz razumljivih razloga (granica Albanije i Srbije).

Po planu, prošli smo Mađarsku i uputili se ka podnožiju Grossvenedigera. Nameravali smo da se popnemo na ovaj, drugi po visini, vrh u Austriji. Želeli smo da vidimo rezultat svih naših priprema, proverimo uigranost neubičajeno velike grupe kao i da se aklimatizujemo za veće visine koje su nas očekivale na Mont Blanc-u. Nakon provedene noći u kampu ustali smo u 3 sata ujutro, spremili se pod svetlošću čeonih baterijskih lampi i krenuli. Jedan deo puta prešli smo našim autobusom, a zatim, po grupama taxi-kombijima do visine od 2161 m i doma "Johannishutte". Odatle smo pošli na uspon oko 6 sati ujutro. Posle nešto više od dva sata hoda stigli smo do doma "Defreggerhaus" na 2962 m. Ovde smo se odmorili i krenuli dalje u pohod na Venediger. Od oko 3100 m. počinje glečer, pa smo se navezali. Ovo je trajalo relativno kratko s obzirom da smo još u Beogradu razradili sisteme naveza. Glečer na Venedigeru je pun pukotina što je predstavljalo posebnu opasnost po grupu. Da je to tako uverili smo se nakon pola sata kretanja kada je jedan od planinara upao u pukotinu. Na sreću, zaustavljen je na užetu i uspešno izvučen. Nakon ovog događaja kretanje je usporeno radi što boljeg osiguravanja na svakom iole sumnjivijem mestu. Oko podneva grupa od 36 planinara bila je na vrhu Grossvenedigera - 3674 m. Usledilo je slikanje, odmor i polazak dole. U povratku trebalo je sići oko 2300 m visinske razlike, do autobusa. Uz usputna zadržavanja radi odmora u podnožije smo stigli u večernjim satima.

Sutradan, po planu puta, trebalo je poći ka Italiji i osvajanju Dolomita. Međutim, iz bojazni da se vreme ne promeni, a imali smo takve informacije, odlučeno je da odmah krenemo ka Šamoniju. Još jedan faktor koji je uticao na donošenje ovakve odluke je i ugovor sa prevoznikom koji nas je ograničavao do 28. jula.

Uveče smo stigli u prelepu prestonicu planinarenja i smestili se u kamp nadomak grada. Prikupljanje svih relevantnih informacija oko uspona je usledilo sutradan po dolasku. Na osnovu onoga što smo saznali održan je sastanak vođstva uspona, a odmah zatim i cele grupe. Odlučeno je da se osim penjačke opreme nose šatori, celokupna oprema za bivakovanje u zimskim uslovima kao i hrana za tri dana. Znali smo da će ovo usporiti grupu, ali to je bio jedini način da se u zavidnom broju izađe na najviši vrh Evrope.

Uspon je počeo 22. jula oko podne, što je takođe namerno urađeno kako bi se uskladili sa vremenskom prognozom dobijenom u "planinarskoj kući" u Šamoniju. Autobusom smo se prebacili do žičare u Les Houchesu, a zatim istom do visine od 1800 m. Odatle smo zupčastom železnicom "savladali" visinu do 2364 m, a zatim krenuli na pravi uspon. U dom "Tete Rousse" na 3167 m stigli smo u poslepodnevnim časovima. Uz put smo sretali divokoze koje su, za razliku od naših durmitorskih na primer, potpuno mirno pozirale ispred fotoaparata i kamera. U domu smo prespavali i ujutro krenuli ka zloglasnom "kuloaru smrti". Pošto je bilo rano jutro i dosta hladno nije bilo ni govora od čuvenih kamenih odrona i lavina. Posle nekoliko sati penjanja po stenju kuloara stigli smo do doma "Refuge de Gouter" na 3817 m. Kako se grupa dobro osećala, a imali smo dovoljno vremena, pošli smo ka skloništu Vallot. Ovde su već počele mnoge tegobe sa disanjem. Osim troje-četvoro ljudi niko od četrdeset planinara nije bio na ovoj visini ranije. U različito v reme stigli smo svi do bivaka na 4362 m. Jedan deo ekipe smestio se u sklonište, a ostatak je podigao visinski logor od devet šatora. Ukopali smo ih, osigurali cepinima i povukli se u vreće kako bismo se odmorili i sačekali dva sata ujutro kada je trebalo ustati. Već u predvečerje je počeo da duva jak vetar, koji se kasnije pretvorio u olujni. U dva sata posle ponoći nije bilo ni pomisli od ustajanja s obzirom da je temperatura bila vrlo niska, a vetar tako jak da smo se jedva čuli između šatora udaljenih jedva metar-dva. U pet se vetar malo stišao pa smo pokupili zaleđene šatore, formirali naveze i polako krenuli ka vrhu. Petoro planinara je odustalo od daljeg uspona zbog umora i tegoba izazvanih visinskom bolešću. Oni su ostali u skloništu. Pre izlaska na vrh trebalo je savladati "nož" ili "grbu" kako ga zovu Francuzi. Ovo nije bio nimalo jednostavan zadatak jer su udari vetra bili veoma jaki, a širina grebena na nekim mestima svega šezdesetak santimetara. Dodatnu opasnost predstavljale su naveze koje su se vraćale sa vrha.

Bio je to trijumf jednogodišnjih priprema cele grupe! Zbog vetra i hladnoće kratko smo se zadržali. Trebalo je za videla sići što niže. Kod Vallota smo se odmorili i krenuli dalje. Sledeća duža pauza je bila na 3817 m u Refuge de Gouter-u. Imali smo nameru da još tog dana siđemo do Tete Rousse-a i tamo prespavamo. U poslepodnevnim časovima bili smo na najopasnijem delu kuloara između dva doma. Za razliku od prethodnog dana, sada je sunce obasjavalo kuloar i zbog topljenja snega kamenje je padalo svakih par minuta. Ovo je bio najopasniji trenutak uspona. Četrdeset ljudi trebalo je da prođe opasnih stotinak metara. Postavili smo osmatrače i polako krenuli; jedan po jedan. Posle nekoliko ljudi koji su prošli bez problema kameni odron je zahvatio Vladu Šikića. On je reagovao odlično i zaklonio se iza jedne od većih stena. Tako se ovaj dramatični događaj ipak srećno završio. Uspeli smo svi da pređemo kuloar, a mnogi od nas ga verovatno i danas sanjaju. Smestili smo se u domu, što u krevetima što po stolovima i klupama. Jedan deo grupe je ranije sišao do doma, pa je krenuo ka podnožiju istog dana, smatrajući da mogu stići do voza na vreme. Malo pre stanice železnice, jedna od planinarki iz grupe, Svetlana Matijević je izvrnula nogu na steni. Kasnije se ispostavilo da je to bio veoma ozbiljan prelom. Cale, zapravo Karanac Slavan je odneo do stanice odakle je odvezao helikopter francuske službe za intervencije u planini. Smeštena je u bolnicu i ubrzo zatim operisana. Troškovi prevoza, smeštaja u bolnici i operacije su podmireni sa računa osiguranja koje smo platili pre puta. Povređena devojka je posle tri dana oporavka avionom stigla u Beograd, a zatim kući u Kraljevo.

Na kraju, želeo bih da pomenem mnoge sponzore koji su omogućili kupovinu zajedničke opreme i bez čije pomoći ovako velika grupa se sigurno ne bi popela na najvišu tačku Evrope, zatim francuski alpinistički klub iz Šamonija koji nam je poslao garantno pismo, ljude koji su nas ispratili i dočekali sa puta, Planinarski Savez Srbije i sve ostale koji su na bilo koji način pomogli akciju "Mont Blanc 98". Njima svima dugujemo posebnu zahvalnost za uspešnost ove akcije.

Ipak, između pola deset i jedanaest sati, 24. jula 1998.,u grupama smo polako izlazili na vrh. Vidik je bio izvanredan. Stajali smo na najvišoj tački i dokle god nam je pogled dopirao sve je bilo ispod nas. Kamerom smo snimali najuzbudljiviji trenutak za svakog planinara - izlazak na vrh.
	Poged sa "Krova Evrope" (foto Veroljub Kovačević, 24. juli 1998. godine)

AKCIJA "MONT BLANC '98"