Evo kako je naša akcija izgledala:
U petak 19.03., nešto posle 20 časova krenuli smo prema Crnoj Gori. U Andrijevicu smo stigli u ranim jutarnjim časovima, ali prema planu i programu koji smo napravili u Beogradu, tamo se ne zadržavamo nego nastavljamo do Trešnjevika. Vreme je lepo, pa ako do katuna ne stignemo suviše kasno, imaćemo vremena da još istoga dana krenemo na uspon.

Stižemo u Štavnu, raspoređujemo se po katunima i pripremamo za uspon. Vremena je dovoljno; taman koliko je potrebno da se prepakujemo i da nešto pojedemo. Na uspon krećemo negde oko deset časova. Do strmog oboda Vasojevićkog Koma kojim će naš uspon dobiti svoju punu draž, prtimo duboki sneg; naša grupa se povećala sa tri naša drugara, planinara iz BIH, tako da nas više nema trideset i četvoro, nego trideset i sedmoro. Dolazimo do mesta odakle Komovi više nikome ne izgledaju kao fantastičan proizvod sopstvene mašte nego su stvarni i treba ih ozbiljno shvatiti.

Proveravamo opremu: oni koji su kroz duboki sneg koristili pomoć planinarskih štapova kače ih na rančeve i menjaju za cepine, vezujemo dereze, navlačimo rukavice i kape i idemo, penjemo se uz planinu.

Sneg je dobar, ne odmaže nam pri usponu. Na gornjim delovima planine gde je izloženiji suncu vidno se topi, ali i tamo nam je korak čvrst i stabilan. Nekima od nas lepi za dereze više nego kod drugih ali i taj problem pojedinačno veoma lako otklanjamo. Strpljivi smo i zadovoljni jer vreme se ne kvari: sunce i dalje sija, a vetra je taman toliko koliko je i ozbiljna ova veličanstvena planina koja nam je toliko velikodušno otvorila prolaz na vrh, – na pojedinim delovima prilično jako duva.

Prelazimo preko “noža“ koji je nadomak same završnice uspona i sada već možemo da vidimo i sam vrh i na njemu dva naša drugara iz Zvečana koji su  na uspon od pre dve godine krenuli samostalno, nešto ranije od nas. Sa njima smo se na istom mestu sreli i na našem usponu.

Veličanstveno je! Durmitor, Sinjevina, Bjelasica; sve je pod suncem i snegom. Uživamo  i uživamo, a onda nazad, polako, istom stazom kojom smo se uspeli treba se vratiti pre mraka. Ima, ipak, još sasvim dovoljno vremena, pa se ne žurimo.

Na vrhu nas je trideset i troje, isto onoliko koliko nas je iz Beograda i krenulo, iako je troje planinara tokom uspona iz ličnih razloga odustalo. Zadovoljstvo nas nije napustilo; nismo se još dovoljno nagledali Komova i plavog neba pa nam je svaki trenutak i dalje dragocen. Spuštamo se, fotografišemo, i dalje uživamo.

U katune stižemo do osamnaest časova. Ložimo “smederevce” ne bi li zagrejali katune, kuvamo čajeve i supe, pijemo pivo! Uspon na Kučki Kom ćemo ostaviti za neki drugi put. Udaljeniji je od Vasojevićkog Koma, tehnički je zahtevniji, a traži i više snage. Nemamo ništa protiv da u nedelju uživamo družeći se i sabirajući utiske i da u Beograd stignemo dosta ranije nego je planirano, ponedeljak je radan dan.

Sutradan, u nedelju 21. ustajemo i nežureći pakujemo se. Čistimo katune i skupljamo smeće koje smo napravili, a onda krećemo prema Trešnjeviku.
Tamo se presvlačimo i smeštamo u autobuse, a od tada je sve na Rajku i Draganu; možemo da se opustimo i uživamo u vožnji. Ručamo u restoranu “Most” u Andrijevici, vraćamo se u autobuse i nastavljamo prema Beogradu. Pravimo jednu pauzu da se odmorimo, a nešto kasnije i drugu da ostavimo naše drugare iz Čačka i ponovo nastavljamo prema Beogradu; – nismo promenili kurs.