KOMOVI
30.08. – 02.09.2007.
|
Nekada se ova planina zvala Kom. Jednina. Jedna od najlepših crnogorskih planina. 1878. godine, plemenskom podelom pašnjaka, podelila se i ona na tri Koma: Vasojevićki, Kučki i Ljevorečki... Tri vrha, moćna, visoka, gorda, uzdižu se ka nebu, a lepa su upravo jer se drže zajedno, kao složna braća, neko je jednom rekao... Na samom kraju leta, uputili smo se ka njima. Da ih još jednom vidimo, pre nego što ih sneg obavije i obuče u belo ruho. |
| Na Štavnu, u podnožju Komova, stigli smo oko 7 sati ujutru. Zbog dugog i toplog leta, i trava na Štavni potpuno je požutela, pa je cela ta slika imala već pomalo setne tonove jeseni i zime koja se približava. |
|
| Štavna |
 |
Raštrkani katuni, ovce koje pasu, prelepi konji na livadama...to je tipična slika ovog predela, iznad kojeg se uzdižu u nebesa tri Koma. Deluje nestvarno...Mi smo se smestili u novim i lepo uređenim eko-katunima. Ima ih ukupno 10. |
| Eko katuni i Komovi |
|
Katuni su apartmanskog tipa, u dva nivoa, sa kuhinjom, sobom za spavanje, pet kreveta i kupatilom. U okviru ovog kompleksa postoji i restoran. Pre polaska, obećali su nam i toplu vodu. Pored nesumnjivog komfora koji katuni pružaju, ipak je, posle našeg boravka u njima, ostalo nekoliko tamnih senki koje su pokvarile utisak: tople vode, kao i vode uopšte, bilo je samo jedan dan. Eko-katuni ipak ne nose opravdano naziv eko, s obzirom na veću količinu razbacanog đubreta iza njih, a nedostajalo je još samo malo gostoprimljivosti domaćina, možda i postavljen sto sa crnogorskim đakonijama koji bi nas dočekao po dolasku, u znak dobrodošlice...sitnice koje znače, a koje bi u sklopu sa tom predivnom prirodom ispunile srce i dušu svakog planinara, i učinile da se oni tu vrate ponovo i što pre... |
|
Odmorili smo se, i oko 10 ujutru, krenuli ka Vasojevićkom komu (2461m). Sa Štavne smo se uputili nemarkiranom severo-istočnom stazom, prilično strmom, na nekim delovima prekrivenom i siparom, do prevoja Vera Vincek. Odatle smo nastavili markiranom stazom do vrha, gde smo stigli oko 13 sati. |
 |
| Na Vasojevićkom komu |
 |
Vreme je bilo lepo, sunčano, ali sa dosta izmaglice u daljini. Ipak smo uspeli da vidimo Prokletije, Žijovo, Bjelasicu, i naravno, Kučki i Ljevorečki kom. Bilo nas je 17 i svi smo se popeli na vrh. Kako se nekoliko planinara prvi put popelo na ove visine, vođa ih je, kako to planinarska pravila nalažu, krstio prusikom, uz aplauze i veselo odobravanje nas drugih, već odavno krštenih visokogoraca.
|
| Krštenje |
| Vraćali smo se severo-zapadnom markiranom stazom...nismo mnogo žurili, često smo se odmarali, pravili pauze i uživali u divnim pogledima na katune Ljubana i gustu četinarsku šumu u podnožju Komova. Treba naglasiti da je vođa puta bio opremljen novim GPS uređajem, koji je dobio samo dva dana pre puta. Iako nije stigao da završi obuku na njemu, GPS mu je ipak poslužio, ali samo « za merenje dužine nogu pojedinih planinarki », neko je u šali dobacio! Na Štavnu smo se vratili oko pola pet. Uveče, večera i veselo druženje u restoranu. |
 |
| Opremljeni vodja |
| U subotu, u 7
ujutru, krenuli smo ka Južnom Kučkom komu. Od Štavne,
ispod zapadne strane Vasojevićkog koma vodi markirana staza u Međukomlje... |
 |
...prostranu udolinu koja je nekada davno bila kolevka jednog moćnog lednika. Zatim smo izašli na prevoj između Vasojevićkog grebena (Bavana) i Kučkog koma. |
 |
| Ka Kučkom komu | Na prevoju |
 |
Odatle počinje strmija i zahtevnija staza, sa sitnim i krupnim siparom, vrlo trošnim stenama, nekoliko kuluara...Na stotinak metara od vrha, nailazimo na sužene delove grebena sačinjenog od vrlo krušljivih stena, tako da ga tu prelazimo veoma pažljivo i uz veliki oprez. |
| Na grebenu |
| I opet slušamo savete vođe koji od nas zahteva maksimalnu koncentraciju. Smeh i razgovor, na tom mestu, utihnuli su. |
 |
| Oprezno... |
 |
Oko pola jedan, nas petnaestoro popelo se na vrh (2487m).
|
| Na vrhu Kučkog koma |
|
Vreme je od samog jutra bilo promenljivo. Malo sunca, oblaka, magle... pa opet oblaka u koje smo ulazili i izlazili. I okolni vrhovi stalno su na tren izranjali, a onda se, posle samo nekoliko trenutaka, gubili.. Nažalost, na vrhu smo bili u oblaku. U daljini se začula i grmljavina. Na brzinu smo se upisali u svesku, slikali i krenuli istim putem nazad. Na licima novopečenih visokogoraca ogledalo se zadovoljstvo zbog uspešnog uspona na jedan od eksponiranijih crnogorskih vrhova, a opet se mogla nazreti i blaga senka straha od visine, uskog, krušljivog grebena i cele te avanture...Spuštali smo se brzo, želeći da pobegnemo od kiše i grmljavine koje su nas ipak sustigle u podnožju, blizu šume, ali daleko od stena i vrhova. Čak su nas u jednom momentu zasula i sitna zrnca grada...Stigli smo na Štavnu oko 5 sati. Magla je i nju počela polako da obavija sa svih strana, tako da smo žurnim korakom ušli u naše katune, naložili šporete na drva, a onda se grejali, sušili odeću, cipele, kabanice...Večerali i malo se družili u restoranu. Na kraju smo se ušuškali u čistu posteljinu i udobne krevete i utonuli u san...sa nadom da će sutradan ujutru osvanuti lep dan... Nažalost, nije bilo tako. Gusta, gusta magla sve nas je obavila... I bilo je potpuno jasno da se skorije neće podići. Pomalo tužni što odlazimo pre vremena, i što ne možemo da odemo na još jedan kom, Ljevorečki, spakovali smo se, i oko 10 sati krenuli put Beograda. Na Zlatiboru smo napravili pauzu od dva sata, a u Beograd stigli oko 9 sati uveče. A oni, Komovi,
ostali su tamo...Veličanstveni, nepomični, gordi i stameni. U
iščekivanju zime,
pa onda opet proleća i leta...i možda nas, koji ćemo im se sa
radošću i srećom
jednog dana opet vratiti. |
Prvi
dan: dužina ture 12,5
km, savladana visina 760
m, vreme trajanja ture 6
i po sati, broj učesnika 17.
Drugi
dan: dužina ture 20
km, savladana visina 1000
m, vreme trajanja ture 10
sati, broj učesnika 15.
Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda
Fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda
Izveštaj:
Marija Petrović (uz konsultacije sa vođom puta)