|
Od Beograda
do baznog logora...
Ova
godina je za PD »Pobeda« nešto posebno.
Pri tom, ne mislimo samo na godišnjicu
društva, tačnije 60 godina od osnivanja. Jednostavno kao da
su se sve kockice sklopile i to onda kad treba, samo se nižu uspesi.
Ekipa ljudi koja
nezadrživo napreduje ka vrhovima. Organizuju se akcije, sumiraju se
rezultati i
komentari su samo u superlativu. Tako treba da ostane i ubuduće, nadamo
se da će
i drugi krenuti uzlaznom putanjom, i da će planinarenje, kao sport,
dobiti
zasluženu pažnju i mesto na lestvici koje mu pripada. Do tada,
trudićemo se da
budemo još bolji, da pokažemo koliko vredimo i koliko nam je
stalo do
društva u kome živimo.
Ono
o čemu ovde želimo da pričamo je jedna fenomenalna akcija, tek
završena, vredna pažnje šire javnosti iz
više razloga. Krenulo je
slučajno, običnim dogovorom o jednom lepom zajedničkom planinarenju sa
planinarima iz Slovenije,
preciznije Novog Mesta. Ideja o zajedničkom usponu na
najviši vrh
Evrope, Elbrus, visok 5642 m je vrlo brzo
dobila i svoje poklonike i medju planinarima iz Hrvatske, Bosne,
Makedonije.
Brojka od trideset ljudi, koliko je planirano u startu,
premašena je.
Iz Beograda kreće 48+3 planinara. Iz Slovenije je krenulo 9 planinara,
iz Hrvatske 5, iz Bosne
2, iz Makedonije 2, iz Srbije 30.
Naravno,
na platou ispod hrama Svetog Save, tog subotnjeg jutra je bilo jako
živo. Planinari, prijatelji, rodbina, osmesi na licu, vidi se da svi
jedva
čekaju da dožive Kavkaz, neki lično, neki kroz priče, sms poruke,
fotografije.
Slikanje ispred hrama i polazak Lastinim autobusom do aerodroma
„Nikola Tesla“.
|
Planinari
retko putuju avionom, posebno ovako velika grupa, ali sve je lepo
funckionisalo, sve obavljeno na vreme, kao da to redovno radimo.
Naravno i avion je
redovno kasnio, ali s obzirom na ekipu koja je krenula na ovo
putovanje, to
kašnjenje se nije ni osetilo. Polećemo u 14:10 po balkanskom
vremenu. Let Jatovog
Boinga 737-300 prolazi u najboljem redu, rutinski uz sokiće i neke
otužne
instant sendviče. Let je trajao koliko su i rekli, nakih dva i po sata,
tako da
slećemo u 18:40, i toj razlici u vremenu prilagođavamo naše
časovnike.
|
 |
| Na
beogradskom aerodromu |
A
na ruskom aerodromu Šerementijev klasična gužva, ogroman
aerodrom, veliki redovi, ali i to prolazimo. Takvu i toliko pozitivne
energije
ništa nije moglo da poljulja. Čak ni kad su nam rekli da
umesto dva planirana, imamo na
raspolaganju jedan »ležeći« autobus,
doduše na sprat
i da će biti spavanje na smenu. Pa dobro, s obzirom koliko put dugo
traje, ni ne može se sve vreme
spavati. Veoma nas je zanimala ta ruska varijanta autobusa, koji umesto
sedišta ima ležajeve, pomalo smo ih zamišljali i
kao svemirski brod. U 21h smo
upakovani i polazimo. Da su svemirski brod, pa i nisu, ali kako god da
izgledaju,
olakšavaju putovanje kroz nepregledne stepe, gde je krivina
na putu kadar za
fotografiju, brdašca skoro da i nema, tek poneko u daljini.
Putovanje dugo traje, čitava 32
sata i na prvu loptu zvuči zastrašujuće, ali nije tako. Ima
dosta pauza, druženje je na nivou, svi su lepo raspoloženi, može se čak
reći da smo
uživali na ovom putu, a nekako i toliko putovanje daje jednu notu
više celoj ekspediciji. U 16:23 smo prešli reku
Don, svima nam poznatu iz knjige
Ruskog klasika Mihaila Šolohova. Zato smo verovatno i
zapamtili vreme.
 |
 |
| Spavanjac
u ležećem autobusu |
Nešto
što se zove šašlik |
U
neko doba iza ponoći počinjemo da se penjemo. Pojavile su se i krivine.
Sve govori da smo jako blizu. Pojavljuju se i prva svetla, definitivno
smo
u Prielbrusju i uskoro se naš autobus zaustavlja uspred
hotela
u naselju Terskol (2200 mnv). Ovde je u planu da provedemo dve noći i
da obavimo sve
potrebne pripreme za uspon, dozvole, nabavku gasa i hrane, možda i neko
parče
opreme...
Iako
hotel spolja deluje nezavršeno, iznutra je totalno druga
priča. Sve sobe nove, uredne, lepo opremljene. Dok polako napolju
počinje da sviće, ekipa
planinara se ušuškava u snove i
maštanja, toliko
blizu najvišoj tački Evrope, a ipak i dalje još
neviđenoj.
|
Boravak
u ovom mestu do polaska na uspon je prolazio poprilično
opušteno. Vremena smo
imali dovoljno. U par navrata smo posetili obližnje selo Čeget,
šetali pored
planinske reke koja protiče pored, svraćali u radnju sa planinarsko-
alpinističkom
opremom, pokušavali da probamo nešto od
tradicionalne ruske kuhinje.
|
 |
| Terskol,
nabavka opreme |
I
dolazi ono najvažnije, sve je spremno za polazaka na planinu, onu
pravu, uvek prekrivenu snegom. U 8:30 spremno čekamo, ali
papirološke
formalnosti čine da polazimo oko 10h. Par kilometara minibusevima a
onda sistemom žičara sa
kabinama izlazimo do stanice Mir 3450 mnv. Odatle kreće jednosedežnica
do lokacije ucrtane na karti kao Barrel Hat. Izuzetno brzo smo
izašli do 3700 m i
postavljamo prvi bazni kamp. Raspoloženje na nivou, ali da bi tako i
ostalo po
završetku silazimo na nižu visinu i trudimo se da ostanemo
neko vreme, a onda lagano krećemo nazad. Aklimatizacija je jako bitan
element u usponu i
treba povesti računa da se sprovodi što je moguće
lakše i
pravilnije. Merimo saturaciju; rezultati su korektni, ipak kod nekih
planinara
se javlja glavobolja, što obzirom na visinu i visinsku
razliku
se može smatrati normalnim stanjem.
 |
|
 |
| Čekamo na
žičaru |
|
Žičara i
Elbrus |
Za
sada nas vreme služi sasvim korektno, dobro smo osigurali
šatore i proveli smo
mirnu noć.
Prvi bazni kamp
|
|