Karpati - masiv Retezat, 09.-12. septembar 2004.

   Ne volim taj ponedeljak kada posle nekog planinarskog izleta krenem na posao. Gazim beogradskim asfaltom, prolazim izmedju automobila, udišem smog, gledam mrzovoljna lica, ljude koji negde žure... Tako je bilo i nedavno, tog ponedeljka, 13. septembra. Vratili smo se sa Karpata. Dok hodam, vraćaju mi se slike, jedna po jedna, te neverovatne lepote, netaknute, divlje prirode, plavog neba, predivnih šuma, kao i moćnog, ogromnog kamenja i stena po kojima smo se peli.

Krećemo iz Beograda u četvrtak, 9. septembra, u 22 časa. Putujemo celu noć. Oko pola 8 ujutru stižemo u Reusor, alpinističko-turistički centar, gde se smeštamo. Vreme predivno. U 9 sati, krećemo autobusom ka jezeru Gura Apa (nadmorska visina 1050m), odakle se šumskom stazom polako penjemo prema karpatskom masivu Tarku i vrhu Pjetri, nadmorske visine 2192m. Jedan deo puta vodi kroz šumu, a kada smo iz nje izašli, usledilo je pravo uživanje.

   Neverovatni prizori predivnih četinarskih suma, planinski masivi svuda oko nas, jezero Gura Apa koje, kako se mi penjemo, postaje sve manje i manje, a pogled na njega sve lepši, izvori na svakom koraku, i voda hladna kao led... Udišemo punim plućima, oči su nam pune te lepote, osećaj sreće polako raste, stapamo se sa tom prirodom i postajemo jedno. Često pravimo pauze, jer uspon nije težak i imamo vremena. A kada legnemo na travu, gledamo beskrajno plavo nebo prošarano bezbrojnim belim tragovima od aviona koji preleću taj predeo. Naravno, ne čuju se, a vodič nam objašnjava da je to, u stvari, koridor i odatle to mnoštvo linija, belih, pravih, tanjih ili širih. Dolazimo do visine od 2010m i tu se zaustavljamo, jer je staza ka vrhu neprohodna zbog gustog žbunja. U dom se vraćamo oko 18 sati.

Na vrhu Retezat

Sutradan, u subotu, krećemo na uspon na jedan od najatraktivnijih vrhova. Zove se Retezat i nalazi se na nadmorskoj visini od 2485m. Do 1700m staza vodi kroz šumu, a zatim uz potok V. Stevei stižemo do jezera Stevei, na nadmorskoj visini od 2050m. Divimo se modroj boji tog jezerca, a pred nama se uzdiže naš cilj, Retezat. Od te kote, razdvajamo se u dve grupe, od kojih jedna kreće na uspon sa istočne strane, preko prevoja Lolaia, 2180m. Druga grupa kreće na uspon sa severozapadne strane, preko prevoja Retezul, 2251m. Pred nama je ogromno gromadno stenje, neko ga preskače sa lakoćom, neko je malo pažljiviji. Prilično je strmo, javlja se i blagi osećaj straha od visine, noge klecaju... I onda, završni uspon do samog vrha, gde stižemo oko 14 sati. Od 34 planinara koji su krenuli na uspon, popelo se nas 31. Od toga, šestoro planinara se prvi put popelo na visinu od preko 2000m, pa ih je vodič "krstio" nekom starom kamašnom, pošto nije imao prusik.

Sa vrha je pogled predivan, vidimo još nekoliko malih, modrih jezera koja bljeskaju pod blagim suncem. I opet onaj poznati osećaj sreće, po ko zna koji put doživljen, na vrhu... Uspeli smo, osvojili smo ga, ceo svet je ispod nas, okrećemo se na sve strane i upijamo punim plućima, očima, svim čulima tu lepotu, poželimo da raširimo ruke i zagrlimo sve to što je oko nas... ali, naše ruke su male, a ti prizori su tako veličanstveni, nebo tako beskrajno, masivi tako veliki i moćni, da nam onda jedino preostaje da sve to još jednom dobro pogledamo i sačuvamo duboko, duboko u našim glavama, srcu, očima.

    U nedelju krećemo za Beograd. U banji Herkulana pravimo pauzu od dva sata. Zatim nastavljamo put kroz Djerdapsku klisuru sa rumunske strane. Zaustavljamo se da fotografisemo isklesan lik u steni rumunskog junaka kralja Decibalisa koji je pobedio nekog rimskog imperatora. Zaista izgleda fascinantno! Stižemo u Beograd u 21 čas. Svi su zadovoljni, srećni, prepuni utisaka.

            Do nekog sledećeg pohoda...

| Početna strana |