Žljeb, Ahmica, Hajla

20.08. -  22. 08.2010.

 Posle noćnog putovanja, u ranim jutarnjim satima, stižemo u Crnu Goru, u Rožaje. Nalazimo se sa našim starim poznanikom, Semirom, mladim, ali iskusnim planinarom, učlanjenim u sva planinarska društva u Rožajima, a njih ima više nego što ima planinara, kako u šali kaže! Vedrog duha i pozitivne energije, prepun entuzijazma, uvek veseo i nasmejan, proveo je sa nama naredna dva dana i bio nam izuzetan domaćin i vodič po divnim crnogorskim vrletima. Vikend koji je za nama nikada nećemo zaboraviti. Čini mi se da je to bio naš najlepši vikend ovog leta. Po svemu: vreme kao Bogom dano, blago sunce, nezaboravni pejzaži, čarobna, čarobna Ahmica, fascinantna dolina Štedim, još zanimljivija Hajla, susreti sa runolistom, šumski plodovi u izobilju, a posebno borovnice, borovnice, ah, te borovnice! Društvo malo, ali pravo, odabrano i veselo. Potpuno opuštena atmosfera, spokoj...kao da smo osećali smiraj leta koje je na izmaku, ali se još uvek ne da...
 

Iz Rožaja krećemo ka Peći i vrlo brzo, na prevoju Kulina (1800m), izlazimo iz autobusa i krećemo na pešačenje. Idemo ka planini Žljeb. U daljini se već vidi vrh planine Štedim, Ahmica, kao i dugačak, stenovit greben Hajle...Nailazimo na prve jagode, maline, a onda kreću borovnice...na sve strane, u neograničenim količinama. Hodamo, pa se sagnemo da beremo, pa opet hodamo, pa beremo...i tako, dva dana...Bilo nas je jako teško obuzdati. No, ni naše vođe nisu odolele tom slasnom šumskom voću! Prolazimo preko livada prepunih cveća i vlažne visoke trave prekrivene jutarnjom rosom... paučinaste, svetlucave, koja se u srebrnkastim tonovima presijava na blagom jutarnjem suncu. A onda, nailazimo i na runolist, čuveni planinarski cvet...


 



 Slikamo ga, jer retke su prilike kada ga možemo videti, a ovde, na padinama planine Žljeb, zaista ga je bilo puno. Runolist (Leontopodium alpinum) je veoma retka i zaštićena biljka ne samo u Srbiji već i u čitavoj Evropi.  Može se naći samo na veoma nepristupačnim, kamenitim, planinskim liticama (otuda ime – lat. alpinus = planinski), pa je često njeno branje dovodilo do stradanja planinara. Pripada familiji glavočka (Asteraceae), sa vrlo uočljivom i karakterističnom cvasti koja je glavno obeležje ove biljke. Cvast izgledom podseća na lavlju šapu, pa otuda i ime biljke (grč. leon = lav i grč. podion = nožica).

 
Runolist

Staza vodi dalje, postepeno uzbrdo, preko blagih padina, pored vrtača, preko prostranih proplanaka. Dolazimo do podnožja i polako se penjemo na vrh, Žljeb, 2365m.

Na Žljebu
 		  
     Pogled odozgo, predivan - sa jedne strane na prostranu metohijsku kotlinu, sa druge na Rusoliju, a preko nje na Ahmicu i Hajlu. (S obzirom da postoje različite teorije o nazivima ovih planina i vrhova, vodiči su gledali u kartu i pokušavali da ih razgraniče. Došli su do zaključka da su Žljeb i Rusolija dve planine, sa istoimenim vrhovima).  A onda, Tijana je zapevala... Ječam žnjela Kosovka devojka...Njen divan glas, pomešan sa vetrom, razlegao se nad tim beskrajnim, bezvremenim, nebeskim prostorima...Naš vođa i Semir gledaju kartu i dogovaraju se. Odlučuju da Rusoliju i njen istoimeni vrh ostave za neku drugu priliku, jer nas čeka još dosta, dosta pešačenja. Pri tome, našu malu grupu činili su planinari od 11 do 60 godina, a cilj našeg vođe bio je da svi prođemo današnju stazu i bezbedno stignemo u dom pod Hajlom. Spuštamo se sa Žljeba i stižemo do jednog uskog prolaza između dve stene, širine oko 2 metra. Podseća na vrata, kapiju...kroz koju prolazimo, i u trenu, ostajemo bez daha! Ono što vidimo ispred nas zaista je nemoguće opisati...  
Na ulazu u Raj
 		 Dolina, sa Ahmicom i Hajlom u pozadini
 
Čarobna, široka, zelena dolina Štedim, delimično po obodima prekrivena četinarskom šumom, koju sa leve strane zatvaraju omanji stenoviti grebeni planine Žljeb, a sa desne planina Štedim i njen vrh, Ahmica, iza koje se strmo uzdiže veličanstveni greben Hajle. (Kasnije, na Internetu, pronašli smo da je pravi naziv planine, u stvari, Ahmica-Štedim, ili samo Štedim, po kojoj se i ova dolina zove tako, ili je obrnuto).  Došli smo do obližnjeg izvora i tu seli. Opčinjeni, skoro bez reči, posmatrali smo tu beskonačnu, zelenu dolinu koja je plenila svojom lepotom...Nastavili smo dalje...Sada smo već gazili po njenoj sredini, po zamišljenoj, nevidljivoj granici između Crne Gore i Kosova koja ide upravo tuda. Prolazili smo između omanjih žbunova neobičnog, plavog planinskog cveća, gazili preko meke, zelene trave, fotografisali, okretali se na sve strane, pokušavajući da što više te lepote ponesemo sa sobom...Došli smo do podnožja, a onda krenuli na uspon kroz guste boriće – krivulje i opet, guste žbunove prepune borovnica!
  Greben Ahmice
 
Preko jednog strmijeg dela stene, pa zatim dugim grebenom, uz povremena blaga spuštanja i uspone, popeli smo se na vrh - Ahmica, 2271m. Sunce nas je milovalo dok smo tu odmarali. I opet, prelepi pogledi na sve strane...Sreća na licima planinara...zadovoljni osmesi...po malo umora na licu...Zajednička fotografija za uspomenu...
 Na Ahmici

 

Krećemo dalje, spuštamo se niz Ahmicu, a onda nastavljamo planinarskom stazom po izohipsi, tako da ne primećujemo blagi uspon koji treba ponovo da savladamo. Jer, već smo umorni. Okrećemo se na tren i još jednom gledamo Ahmicu, obasjanu suncem, koja je sada još lepša i uzbudljivija, jer vidimo njenu drugu stranu, strmu i odsečenu. Izlazimo na kolski put i vrlo brzo stižemo do planinarskog doma Grope, smeštenog tik ispod vertikalnih i gromadnih stena i litica planine Hajle. Dom je nedavno sagrađen, a naziv nosi po istoimenoj dolini u kojoj se nalazi. Od asfaltnog puta Rožaje – Peć, odvaja se šumski put za Grope, kojima prolaze terenska vozila, pa su tako i naše stvari prevezene (u dolasku, a isto tako i u povratku). Ispred doma su nas sačekali domaćini, planinari iz planinarskog društva „Hajla“, iz Rožaja. Dom ima 35 ležaja koji su smešteni u dve odvojene sobe (muška i ženska). Kreveti su na sprat. U prizemlju je velika i lepa trpezarija. Domaćini su nam pripremili toplu i uskusnu večeru i sasvim dovoljno piva. Još malo druženja, Tijaninog divnog glasa i sevdalinki, a onda...na spavanje. Posle neprospavane noći u autobusu i pređenih 25 kilometara, umor nas je sve sustigao.


 
Divno nedeljno jutro osvanulo je okupano suncem. Doručkujemo, pakujemo se za pešačenje, pozdravljamo sa domaćinima i polazimo na uspon na Hajlu.
 Dom Grope i greben Hajle, mi i domaćini  
 

Pogled na Prokletije		  Krenuli smo njenom istočnom stranom, dok smo sve vreme podizali poglede i divili se okomitim i strmim stenama veličanstvenog grebena. Kroz ljubičasto cveće kome ne znam ime, fotografišemo ga. Dolazimo do prevoja, odakle već vidimo prelepu Rugovsku klisuru, kao i dugačak i uzbudljiv masiv Prokletija. Prepoznajemo: Žuti kamen, Kolate, Đeravicu, Bogdaš, Karanfile, Maju Jezerce, Bogićevicu...
Naše misli i sećanja preleću čitavo to prostranstvo koje nas deli od njih i, samo u jednom trenu, vraćaju nam se slike i doživljaji sa uspona na te vrhove. Hodamo dalje, sada stalno po grebenu koji dugo pratimo. Na nekim mestima prilično je uzak, a njegove stene i litice strmo se spuštaju ka Rugovskoj klisuri, sa jedne, i Rožajskoj dolini, sa druge strane. U jednom trenutku, stala sam na samu ivicu grebena. Raširila ruke...i samo što nisam poletela...Eh, da mi je da imam krila...Eto, takav je osećaj! Posle dva sata hodanja od doma, koji je sada kao tačkica u dolini, bili smo na vrhu (2403m). Uživali smo čitavih pola sata, posmatrajući, sada na zapadu, daleki Durmitor, Sinjajevinu, Komove. Na Hajli
 

Nastavili smo dalje grebenom, a zatim se uputili ka Derman dolu, polako gubeći visinu. I opet pravili česte pauze, jer borovnice su mamile na sve strane! Bilo ih je toliko da smo čak i gazili preko njih, provlačili se kroz čitave žbunove prepune ovog ukusnog bobičavog voća...Saginjali smo se svaki čas, brali ih i jeli, jeli...Nismo marili za naše ljubičaste usne i jezike...


Ovakvi su nam bili jezici. Teodora, 11 godina
 
 

   A onda bismo naišli i na po neki žbun maline, pa ribizli, a u šumi, na nekim mestima pored puta, smeškale su nam se i male, crvene kao krv, šumske jagode! Pri kraju puta, verujte mi, ubrali smo i crne, ukusne kupine, koje se tek spremaju da „buknu“.  Nastavljamo prilično strmo spuštanje kroz gustu četinarsku šumu, a zatim izlazimo na lokalni makadamski put koji nas vodi do katuna Bandžov (1450m) i istoimenog planinarskog doma. Kratko se odmaramo i nastavljamo peške makadamom još oko 4 km. Na putu već čeka naš kombi koji nas vozi do Ibra, gde se umivamo, brčkamo noge, a hrabriji muški potpuno se potapaju u hladnjikavu, ali prijatnu vodu ove reke. Kakvo osveženje, kakvo uživanje, kakvo oduševljenje...Kao deca se radujemo dok se kvasimo i rashlađujemo u Ibar vodi...Smeštamo se u kombi i odlazimo u Rožaje, gde nas Semir vodi na ćevape. Čak i pomaže da nas što pre usluže. Svraćamo u poslastičarnicu i uzimamo tulumbe i baklave „za poneti“. Pozdravljamo se sa Semirom. Potpuno nas je osvojio svojim šarmom, osmehom, tim, kako reče Rada, radoznalim očima, kao i odličnim poznavanjem celog ovog predela kojim smo hodali. Krećemo nazad. Dan smenjuje noć. Pun mesec nam osvetljava put. Malo pričamo, malo dremamo...još uvek smo u onoj prelepoj zelenoj dolini, na Ahmici, na grebenu Hajle...u četinarskim šumama, borovnicama, malinama, jagodama...ne napuštaju nam se ti lepi prostori. Čvrsto ih držimo u sebi, u našim mislima, očima, duši...Konačno, oko ponoći, stižemo ispred prekrasno osvetljenog Hrama Svetog Save. Pun mesec je i nad Beogradom. Dok čekam Milana da doveze auto, oglašavaju se zvona. Okrenuta ka Hramu, sklopljenih očiju, potpuno sam omađijana...svom onom lepotom koju doživesmo u samo dva dana, kao i ovim nestvarnim prizorom i zvucima. U jednom trenutku, čarolija se prekida. Čujem nečije korake, okrećem se...Niz ulicu se spušta zgodna plavojka. Našminkana debelim slojem šminke, dugih, vitkih nogu, u miniću i sandalama čije štikle mere, procenjujem, preko 15 cm visine. Teško hoda u takvoj obući. Umorna, umršene kose, u prašnjavim planinarskim cipelama, a čiste i ispunjene duše, stojim i posmatram je. Razmišljam...da li je ona ikada bosim stopalima potrčala preko meke, zelene livade...da li se ikada popela na neku uzvišicu, sa nje posmatrala svet i široko raširenih ruku grlila prirodu...da li je ikada bosa utrčala u ledenu reku...da li je ikada čučnula u žbun sa borovnicama i izašla iz njega ljubičasto umazanih usta i jezika...da li je ikada izgubila dah od lepote prizora... da li je...? Ja sam tako srećna što jesam! I što se u tim trenucima svemu tome beskrajno radujem, sa svima vama koji ste to uradili sa mnom i koji sada čitate ove redove...

 
   
Još jedna fotografija bez naziva, za kraj...    
   


Vođa: Milan Lončar, PD Pobeda
Autor izveštaja i fotografije: Marija Petrović, PD Pobeda