Durmitor - Pivsko jezero - Zelengora - Maglić
7.08. – 16.08. 2009.

Sa velikim nestrpljenjem iščekivali smo ovo putovanje. Prošle su dve godine od kada smo bili na jednom sličnom putu, na kome smo istinski uživali, doživeli prave avanture i videli neverovatne prizore koji su se duboko i nepovratno urezali u naše pamćenje. Sada nas je opet čekao neprevaziđeni Durmitor, pa lepa Zelengora, izazovan Maglić, bezbroj planinskih jezera, rafting Tarom…i ko zna šta još. Iako smo u startu kasnili dva sata (zbog nesporazuma sa vozačem), to nije pomelo naše dobro raspoloženje. U toploj letnjoj noći, čekajući autobus da se pojavi, sedeli smo na travi pored Hrama Svetog Save, a našim planinarskim pričama nije bilo kraja. Društvo staro, dobro poznato, veselo, duhovito - veoma važan preduslov da sve što smo zamislili prođe kako treba. I tako, negde posle ponoći, 19 planinara smestilo se u jedan minibus i otisnulo put Crne Gore.
Posle cele noći putovanja i kraćih zadržavanja, zaustavljanja na legendarnom Mostu na Tari odakle smo opet uživali u pogledu na kanjonsko proširenje Đurđevića Tara, u Žabljak smo stigli oko 9 sati ujutru, u subotu, 8. avgusta. Sačekala nas je Vinka, naša stara poznanica i smestila u jednu privatnu kuću i jedan stan, a nas četvoro smo, po tradiciji, opet bili gosti u kući dragih prijatelja, bračnog para, Gare i Brane. Njihova srdačna dobrodošlica i radost što nas ponovo vide, izmamile su osmehe na našim licima i zadovoljstvo što smo opet zajedno. Vrlo brzo smo se spremili za šetnju, i, ne želeći da gubimo ni trenutak vremena, krenuli minibusom, prvo do vidikovca Ćurovac (1625 m).
 
Kod same table, tj. putokaza za vidikovac, izlazimo iz busa i lagano, posle 20 minuta hoda kroz razređeni šumarak, pa preko krečnjačkih ploča i travnatih oaza, sve vreme u usponu, dolazimo do mesta odakle gledamo reku Taru, sa preko 1000 metara visine.    
Pogled na Taru sa Ćurovca
 
U nastavku, krećemo na kružnu turu oko durmitorskih jezera: Jablan jezero, ispod Crvene grede, Zminje jezero (u dijalektu naziv za Zmijinje jezero), i na kraju, utonulo u stoletnu četinarsku šumu, Crno jezero, jedno od najlepših glacijalnih jezera, sa gorostasnim vrhom Međeda, koji kao čuvar i zaštitnik bdi nad tom blistavom jezerskom površinom, modro-zelene boje…
Međed i Crno jezero
    
 
Na našem putu, srećemo i Bogoljuba Jankovića, vodiča iz Pobede, koji je došao na Durmitor sa svojom ženom, na nekoliko dana. Kada budemo išli na Terzin bogaz, pridružiće nam se i on.
 
I gle, baš tu, pored nih, ugledasmo pravi “izvor” sa hladnim pivom (evro flaša!).  I baš je prijalo!   
Da li se ohladilo?
     
 
Šetnja oko jezera uobičajeno se završila u restoranu pored Crnog jezera. Sada je to potpuno novi, veliki objekat, od drveta, pokriven i zastakljen, sa lepim pogledom na jezero i vrhove…

 Nedelja, 9. avgust. Tog dana, cilj nam je bio Bobotov kuk. Za veći broj planinara, uspon na ovaj vrh bio je nepoznanica, ulivao je i malu dozu straha, iščekivanja, znatiželje. Vreme je bilo promenljivo, malo sunca, malo oblaka, ali prijatno. Putem koji je nedavno asfaltiran, minibusom smo otišli do prevoja  Sedlo (1907m). Prošli smo pored Uvite Grede (2189m), pa kroz dolinu, ka Surutki i Zelenom viru (2028m). Svuda oko nas predeli neobične lepote. Bobot, koji se uzdiže pravo ispred nas, uvek interesantni Šareni pasovi, litice Mininog bogaza, Lučinog vrha, Đevojke, izazovni Zupci …      
  


Pogled na Bobot (u sredini) Zupci
   
Do basena Zelenog vira, izdubljenog u krečnjaku, malo se spuštamo i, na našu radost, ovog leta, voda u malom jezercetu nije presušila, pa tu pravimo dužu pauzu i pripremamo se za 500 metara uspona. 
Ka Zelenom viru
   
 
Krećemo polako. Stižemo do pravog alpskog prevoja, Velike previje  (2351m), opet kratko odmaramo i krećemo na završni uspon. Dolazimo na policu Šrkrčki pogled, odakle trenutno ne vidimo ništa, jer su se oblaci nadvili nad celim tim prostorom,  ali posle samo nekoliko metara uspona, neko je uzviknuo: “Eno ih! Jezera!” 
 

I zaista, u punoj svojoj lepoti, bljesnula je Škrka, ta prelepa dolina i Veliko Škrčko jezero i opet oduzeli dah svima, pa i nama koji se na ovaj vrh penjemo po ko zna koji put.
Škrka
   
 
Još jedan mali kuluar, eksponirana stena i tu smo, na najvišem vrhu Durmitora (2523 m). Veća grupa planinara iz Hrvatske, iz planinarskog društva Lisine, iz  mesta Matulji, u Kvarnerskom zalivu, popela se malo pre nas. Za uspomenu, napravili smo zajedničku fotografiju. Zatim smo raširili i srpsku zastavu.
 
   
Naša grupa na vrhu Lisine i Pobeda
   
 
A onda je naš vođa “krstio” troje planinara koji su se prvi put popeli na preko 2000 metara!  Pogled sa Bobota zaista je neopisiv. I gotovo sam sigurna da će svi oni koji su se, tog lepog avgustovskog dana, prvi put popeli na njega, doći na to mesto ponovo, i ponovo, i ponovo…Povratak je vodio preko Mlječnog i Urdenog dola. Sišli smo do samog puta (1722m), a u trenutku kada smo ulazili u minibus, počela je kiša. Zadovoljni i raspoloženi, vratili smo se u Žabljak, večerali u restoranu “Duga”, u centru, koji je zaista za preporuku. Dobra i ukusna hrana, po pristojnim cenama.

Ponedeljak, 10. avgust. Osvanuo je divan i sunčan dan. Još jedno novo iskušenje je pred nama. Mislim da osim dvoje ili troje planinara, niko do sada nije bio na Terzinom bogazu. Čak je i našem vođi ovaj vrh “promakao”, u seriji durmitorskih vrhova na koje se svih ovih godina unazad popeo.
 
Minibus nas je odvezao do rampe na Crnom jezeru, a odatle smo markiranom stazom, uzbrdo kroz šumu, krenuli ka Inđinim dolovima, a zatim do katuna Lokvice (1800 m).    
Ka Lokvicama
 
 
Ovaj katun prava je raskrsnica planinarskih puteva i markiranih staza. Dok ovčice, bele kao sneg, mirno pasu na padinama i daju celom tom predelu neobičnu toplinu i draž, mi odmaramo, doručkujemo i sa zanimanjem gledamo vrhove koji se uzdižu oko nas. Uočavamo Terzin bogaz, (naziv potiče od lovca iz Drobnjaka, terzije, tj. krojača po zanimanju, koji je na tom mestu imao čeku za divokoze), koji kao usamljenik štrči između tri lednička cirka : Bavana, Ledenog dola i Velike kalice.
 
 
Mnogi vrhovi Durmitora imaju dva lica. Tako i Terzin bogaz – sa jedne strane uglačane litice sa izvajanim tornjićima iznad sipara Bavana, a sa druge strane kamenita i travnata, zaravnjena padina. 
Terzin bogaz, iz Lokvica
 
 
Krećemo uzbrdo, strmom padinom, preko sipara, kamenitih rtova i preko delova obraslih klekom. Posle sat vremena, već smo na Velikoj previji (2145 m), posle savladanih 320 metara uspona. Sa visinom, ponovo nam se otkrivaju veličanstveni durmitorski vrhovi, nestvarni, vanzemaljski, pod tim još velelepnijim plavim svodom i suncem koje prijatno greje.  Sa previje gledamo  i severnu stranu Šljemena, njegove glatke ploče, isturene bridove, oštre zupce, nebrojene pukotine, ljude na vrhu…Iza nas je i Međed i podsećanje na  avanturu od pre dve godine, kada smo prešli ceo taj greben koji povezuje dva Međeda.
 
 Krećemo na završni uspon.
    
Završni greben 
 
Dolazimo do stene koju treba popeti. Jedan po jedan, uspevamo. Nailazimo i na mali “nož”, dugačak nekoliko metara.
„Nož“
   
Različitim stilovima, četvoronoške, jašući, uspravno hodajući, opet svi bezbedno prelazimo i taj, najeksponiraniji deo staze. Sam vrh je prelep. Dugo smo na njemu sedeli.
Na vrhu
    
 
Osvrtali se na sve strane. Fotografisali. I opet, da ne ponavljam, neopisivo…U povratku, staza nas je vodila u Veliku kalicu, pa dalje preko Struge, do Crnog jezera.
 
 
. 		Na jednom njenom delu, nailazimo na ostatke starog snega koji se nikada ne topi. Pogledajte kakav nam je prolaz napravio… 
Prolaz
 
 
Odmor u restoranu i povratak u Žabljak.
Nastavak (drugi deo)