Baba i Zlatovrh

U četvrtak uveče, 18. oktobra, smestili smo se u dva minibusa i otisnuli kroz jesenju noć ka Makedoniji. Put nam je prošao brzo, nije bilo mnogo zadržavanja na granicama, pa smo tako u Prilepu bili već oko 8 sati ujutru. Tamo su nas sačekali planinari iz planinarskog društva «Zlatovrv» iz Prilepa. Popili smo kafu u obližnjem kafiću, spremili se za hodanje i svi zajedno krenuli put Zlatovrha. Jesenje jutarnje sunce blago nas je milovalo po licu, dok smo se polako peli uzbrdo, ka podnožju Markovog grada. To su ostaci srednjovekovne tvrđave koja se nalazi na visokom kamenom uzvišenju i dominira gradom, a koje je sastavljeno od velikih kamenih formacija, neobičnih oblika i boja. Izgleda nestvarno, kao naslikano veštom rukom nekog čuvenog slikara. Istočnim padinama Markovog grada, makadamskim putem, pošli smo na sever. Sa prevoja gledamo, sa jedne strane, prostranu dolinu Pelagonije, a sa druge, grad Prilep, u jutarnjoj izmaglici... Sa makadama skrećemo na stazu koja vodi kroz čudesan, kameniti predeo koji se zove Zelenik.

Zadovoljni smo i srećni. Osmesi na licima. Vreme je počelo da se kvari i dok su se tamni oblaci kovitlali po nebu, požurili smo nazad do manastira, popili još jedan čaj, i polako, sa ostatkom grupe, krenuli nazad. Usput nas je ipak uhvatila kiša, ali sa navučenim kabanicama preko glave, punim srcima i tako lepim utiscima, nije nam ništa pokvarila. Čak naprotiv, naterala nas je da, dok žurnim korakom idemo ka Prilepu, razmišljamo o tome kako smo zaista veoma srećni što smo izabrali baš planinarenje da postane i bude deo naših života, kako smo srećni što smo neprestano u spoju sa predivnom prirodom koja tako ispunjava i oplemenjuje, i koja se uvlači duboko, duboko, u svaku poru našeg bića i postaje nešto neizbežno, nešto bez čega, jednostavno, više ne možemo...Jedan deo grupe se odvojio, i otišao do manastira Sv. Arhangela Mihaila, prilepljenog uz stene podno Markovih kula. Pošto je već bilo kasno, a kiša je i dalje padala, obilazak kula ostavili smo za neki drugi put. Oko 7 sati uveče, pošto smo se svi skupili i okrepili u restoranu, nastavili smo put ka Babi.

Baba je planina koja se nalazi u jugozapadnom delu Makedonije, na nekoliko kilometara od Bitolja. Jedan deo planine, zbog svojih prirodnih lepota, istorijskog i naučnog značaja, proglašen je za Nacionalni park Pelister. Karakterističan je i po velikom broju vrhova iznad 2000m, a od reljefnih oblika, na Pelisteru su najzanimljivije tzv. kamene reke. Od biljaka, ima puno najrazličitijih šumskih plodova, a opojni mirisi endemskih borova molike širili su se svuda oko nas. Na jugu, ova planina nastavlja se u Grčku.

Došli smo do dečjeg odmarališta «Pelister», koji se nalazi na 1230 metara nadmorske visine. Naredne dve noći, to je bilo naše utočište. Prostrane sobe, udobni kreveti, grejalice, topla voda, solidna hrana u restoranu...

Subota je osvanula oblačna, ali bez kiše. Posle doručka, krenuli smo put Pelistera. Išli smo šumskim putem, prošli pored nekoliko kamenih česmi, i povremeno nailazili na te čuvene kamene reke, koje se nalaze iznad ili ispod šumskog puta kojim smo se kretali. Zaista izgleda fascinantno...to nepomično kamenje, te ukopane stene, koje kao da su odjednom krenule neumitno da se obrušavaju, a onda ih je neka nepoznata sila u trenutku, jednostavno, kao nekim čarobnim štapićem, jednim potezom zaustavila. Kao «zaustavljeno vreme», neko je jednom napisao. Nastavili smo dalje. Magla se kovitlala oko nas, čas je tu, čas nije...Srećni smo kada se na trenutak podigne, pa se onda na brzinu okrećemo na sve strane, gledamo sve što se može videti, brzo, brzo, i uzdišemo: kako je lepo, kako je lepo! Tamo negde, na padinama planine, naziremo najrazličitije jesenje boje lišća, vrhove koji izranjaju i drveće prekriveno prvim jesenje-zimskim injem. A onda opet, eto magle koja nas nežno obavije i sve što tada vidimo samo je put ispred nas. Idemo polako uzbrdo, preko Velike livade. Zbog povremeno slabe vidljivosti, dobro nam je došla zimska markacija - visoke motke ukopane u zemlju na svakih desetak, petnaest metara. I tako do vrha.

Greben je jako dugačak, oko 6 do 7 km, povremeno ima i uspona, a staza vodi preko ogromnog, granitnog kamenja i stena, ponekad oštrih, širokih, uskih, šiljatih, sa pukotinama između njih...Na nekim stenama postavljene su sajle i klinovi. Nema opasnih i eksponiranih mesta, ali je za prelazak celog grebena ipak potrebna spretnost, veština, oprez i malo više kondicije...Grupa nam je bila šarenolika. Najmlađi deo grupe, petoro simpatičnih orjentiraca, uživali su preskačući vešto stene i kamenje, nekoliko planinara je to činilo sa malo većim oprezom i sporije, a neki su po malo gunđali i «obećavali» vođi svašta po povratku u odmaralište. No, on ih je sa osmehom bodrio, tešio, pomagao, savetovao na malo težim prelazima, a iskusniji planinari takođe su im nesebično pomagali, pridržavali ih, davali ruke...Vreme je opet počelo da se kvari i posle nekoliko kratkih i predivnh pogleda na horizont, počele su da provejavaju i prve pahulje snega! Naš prvi sneg na planini! Ushićenje pojedinaca. Stene opet postaju klizave, a njima nikada kraja. Još malo, još malo...greben se polako spušta ka šumi, stene nestaju, gazimo po travi prekrivenoj snegom, a onda opet...ogromni kameni blokovi ispred nas! Ali sada potpuno prekriveni snegom, vlažni i opasno klizavi. Sedamo na tur, pa se klizamo niz njih...Tako je najlakše i najbezbednije. Ipak, oprez, oprez, govori vođa...Polako je počelo i da se smrkava...Još jedna staza nizbrdo, pored šume, sneg već uveliko veje, a onda odjednom...svetlo! Konačno, planinarski dom na Kopankama. Unutra, ogromna peć na drva i toplo...Skidamo sa sebe mokre kabanice, polako se raskravljujemo, uzimamo piće i sve se polako ponovo vraća na svoje mesto...Zadovoljstvo u dušu, toplina u srce, OSMEH na lice...Nema više ni ljutnje, ni gunđanja...svi smo opušteni, zadovoljni, ispunjeni nekim neobičnim mirom... Nije lako opisati to osećanje...treba ga doživeti. A ono je mnogo, mnogo lepo. Ponovo oblačimo kabanice i izlazimo u pravu zimsku noć. Idila. Sneg veje, sve je već belo. Stazom koja vodi kroz šumu, spuštamo se do hotela «Molika», 200 metara nadmorske visine niže, gde nas čekaju autobusi. Idemo u koloni, jedan iza drugog, sa čeonim lampama na čelima. Okrećem se svaki čas da vidim taj prizor...kao svetlucava zmija u tamnoj noći...Nestvarno...Autobusi su tu, ali je prilično klizavo i strmo, pa ih ostavljamo i opet nastavljamo peške, još 4 km. Čarolija se nastavlja...I konačno, eto našeg utočišta koje smo napustili u 7 ujutru, a vratili se u pola 9 uveče. U restoranu su nas sačekali planinari iz Bitolja, pa smo, posle večere, iako umorni posle skoro 30 pređenih kilometara, sedeli svi zajedno i pevali, pevali...do kasno u noć. I opet, neka posebna atmosfera. Zaboravljaju se bolovi u mišićima, povređena kolena, veranje preko stena... Divne pesme iz svih naših republika, poneka suza u uglu očiju, sećanja...

Nedelja. Sneg je prestao, put do Bitolja bio je očišćen, tako da smo već oko 9 sati krenuli ka Ohridu.

Još uspavan, sačekao nas je taj divan gradić na obali jezera. Grad istorije, tradicije, prava riznica najlepših bisera kulture. Krenuli smo u obilazak. Katedrala Sv. Sofije, viševekovno sedište ohridske arhiepiskopije...Zatim se penjemo uskom, strmom ulicom. Idemo ka Samuilovoj tvrđavi. Prolazimo pored ostataka arene antičkog pozorišta. Dolazimo do crkvice iz 1295.godine, pod imenom Sv. Bogorodica Perivlepta. U dvorištu crkve kupujemo i ohridske bisere. Dolazimo do tvrđave. Tokom vremena, menjala je gospodare, a više puta bila je rušena, prepravljana, dograđivana. Divan pogled odozgo na ceo grad, na jezero...kao more...Slikamo, slikamo...

Betonskom stazom, polako se vraćamo nazad, ka gradu. Toliko slika, toliko utisaka, misli koje treba sabrati i složiti u fijoke našeg sećanja. Oči su nam pune lepote. Prolazimo uskim, popločanim uličicama grada, pored prekrasnih kuća stare arhitekture.

U dva sata, pozdravljamo se sa Ohridom i nastavljamo ka Skoplju. Grad je sumoran i nekako tužan. Granice... Na putu ka Srbiji...Već je noć... Napolju pada kiša. Uz muziku sa CD-a, atmosfera u našem autobusu topla je i vesela. Pevamo, spavamo, kako ko...Stižemo u kišnu i sumornu prestonicu. Po izlasku iz autobusa, čvrsti stisak ruke, i opet zahvalnost našem vođi što nam je priredio još jednu pravu, planinarsku čaroliju koju ćemo dugo, dugo pamtiti...

Prvi dan: pređeno 16 km, savladano 770 m visine, trajanje ture 7,5 sati, 24 učesnika, na Zlatovrh se popelo 19 planinara.

Drugi dan: pređeno 31 km, savladano 1200 m visine, trajanje ture 13 sati, 22 učesnika.

Vođa akcije: Milan Lončar (PD Pobeda)

Izveštaj: Marija Petrović (PD Pobeda), (uz konsultacije sa vođom akcije)

Fotografije: Marija Petrović, Dragica Kocić (PD Pobeda)

Pobeda Web Team 2007

Ispred nas već vidimo Zlatovrh u daljini ...
	Zlatovrh u daljini
	...a sve vreme prolazimo pored zaista veoma neobičnih kamenih oblika, koji liče na ovo, ili ono, u zavisnosti od toga kako se kome čin.i
Neobično kamenje

Stigli smo do podnožja Zlatovrha, gde je smešten i ušuškan ispod stene, manastir Treskavac, koga je u 14. veku obnovio car Dušan. Na terasi manastirskih konaka popili smo čaj, a zatim se nas nekoliko uputilo ka samom vrhu.
	Manastir Treskavac i kamena sfinga
	Staza nije markirana, ali su nas makedonski domaćini vešto sproveli do ispod samog vrha (1422m), gde je na nekoliko mesta ipak potrebno penjačko iskustvo na steni, tri oslonca, otpenjavanje...Postoje ukopani nogostupi u granitnoj steni, ali klinovi i sajle nisu postavljeni.
Bez klinova i sajli
Polako, pažljivo, uz izuzetnu pomoć domaćina i našeg vođe, eto nas na vrhu. To je zaista pravi vrh, ali jako mali, na koji mogu da stanu najviše tri osobe.
	Ka vrhu

	Nažalost, kada smo stigli do meteorološke i satelitske stanice koje se nalaze na samom vrhu, pogleda nije bilo. Belina, svuda oko nas...Hladan vetar... Potražili smo zavetrinu iza zidanih objekata koji su bili zaključani. Tu smo se malo odmorili, ipak slikali i zamišljali, tamo negde, Galičicu i Prespansko jezero, Kajmakčalan, Zlatovrh, Solunsku glavu...Pošto nismo mogli ništa da vidimo, moraćemo ponovo da dođemo, tamo negde u avgustu iduće godine – pao je dogovor!
Pogled sa grebena
Postoji i druga staza do vrha, prava planinarska, koja vodi preko grebena i odlično je markirana i obezbeđena. Kako su ujutru grebenske stene bile mokre, vođa nas je poveo ka vrhu ovom lakšom stazom. U povratku, stene su se već bile osušile, tako da smo rešili da se vratimo upravo tim putem, preko grebena. I tu je započela naša avantura.
	Na grebenu

Cveće na terasama, uspavane mace svuda, na prozorima, u kontejnerima, na kolima, motorima...
	Ohridske ...	...mace

	Žurimo u poslastičarnicu... na tulumbe i baklave!