Ovogodišnja
velika akcija Milanke Arsić imala je prvobitan radni naziv "Jugo-Sloveni
ponovo osvajaju evropske
vrhove" želeći time da stavi akcenat na nacionalnu
šarenolikost grupe
sastavljene od Srba, Makedonaca, Crnogoraca, Bosanaca, ali i Bugara i
ponovno
vraćanje grandioznim Alpima i njihovom gorostasu Mont Blanu.
Izuzetnost ove
akcije bila je i u činjenici da je vođa žena koja se na ovaj poduhvat
odvažila
upravo u godini žene!
3. avgust Sve je počelo po utvrđenom
scenariju: topla avgustovska noć, u okrilju svetlosti Svetosavskog
hrama i
Narodne biblioteke, a tiho iza leđa Vožda, odabrana grupa od 53
planinara
pozira novinarima, a potom se moli i
pali
sveće, za siguran korak,
za spokojne
uspone i osunčane vrhove...
„Lasta“ nas
čeka i uigrani tandem vozača, Dule i Sreta, koji su preneraženi
količinom našeg
prtljaga i gotovo ljutito nas pitaju,
da li se mi to iseljavamo!?
Nekako smo se
spakovali, pre svega zahvaljujući umeću Mirka, Zokija i još
nekolicine vrednih
momaka, ali i svesrdnoj pomoći naših vozača.
4. avgust Po
predviđenoj satnici prelazimo hrvatsku i slovenačku granicu i jutarnju
kafu
pijemo u Celju, gradu na reci Savinji. Jugo-nostalgičari ga prepoznaju
po "Zlatarni". Stari Kelti su ga nazvali Keleja, što je
značilo „sklonište“, a
Rimljani mu menjaju ime u Celeja. Prijala nam je kratka
šetnja cvetnim trgovima
i umivenim
ulicama dok se grad polako
budio...
Posle
okrepljujuće pauze krećemo ka Logarskoj dolini i Savinjskim Alpima,
tamo nas
čeka prvi izazov, Grintovec! Prolazimo kroz Laško, ali rano
je za pivo!
Jutro divno,
bistro, sunčano... Putujemo kroz bajkolike predele logarske doline,
sela vedrih
fasada, cvetnih balkona, bistrih, nemirnih voda... čujemo melodiju reke
koja
valja belutke ustreptalih duša!
Na 837 mnv,
pored planinarskog doma, nas četrdesetak pripremamo se za uspon.
Ostatak grupe
provešće dan i noć u Logarskoj dolini u ovom lepom domu.
Pakujemo opremu,
obuvamo cipele i krećemo do slapa Rinka, odakle počinje uspon.
Ovo i nije
period kad su slapovi u svom najmoćnijem izdanju, ali nas Rinka svojim
letom od
105 metara zadivljuje i predstavlja dobru motivaciju da se krene u
izazov
u potrazi za
jednim od mogućih utočišta, unutrašnjih
utočišta na koja odlazimo, kako to kaže
Pol Oster, kad život u savremenom svetu više nije moguć.
Počinje
penjanje, vijugavom kamenom stazom, preko brzih planinskih potoka, sa
kojih se
pije voda dok trnu dlanovi, a onda uz stenu, uz sajlu i klinove,
zagrevanje
pred sutrašnji uspon. Sunce se skrilo, nebo
je delovalo
preteće, vetar je kačio tamne, ljubičaste oblake na
vrhove koji su se sve više nadvijali nad nas. Kad smo
izašli na samo Kamniško
sedlo, po običaju dočekao nas je jak vetar, ali i dom, Koča na
Kamniškom sedlu (1864 mnv)... Spolja hladna, metalna
konstrukcija iznutra je delovala tako
prisno i toplo. Već viđen enterijer, ljubazni domaćini i okrepljujući
miris
hrane, ukusni gulaš i topli ričet, žestoka prepečenica i
veselo ćaskanje,
dovoljno da osetite posebnu energiju, kakva se susreće samo na ovim
visinama!
Posebno kada napolju fijuče vetar!
Već
u 20č se povlačimo
na spavanje.
05.
avgust: Ipak se oblače
pojasevi, stavljaju kacige... u 6,30č, grupa kreće na Grintovec, njih
32, dok
nas osmoro, pozadinaca, odlučuje da krene pravo u dolinu, do doma na
Kamniškoj
Bistrici. Spuštamo se oko 4 sata, lagano i često osvrćemo na
oblacima skrivene
vrhove u nadi da će
sunce
bar na vrhu ogrejati grupu koja je
krenula na Grintovec.
Savladali smo
1224 m stalne strmine i utonuli u toplinu doma pored samog izvora
Kamniške
Bistrice. Zaglušujući huk vode prija, širi neki
poseban mir. Odmaramo se,
šetamo, pijemo "laško", tamanimo konzerve i
sladimo se "zvitekom jabločnim"... Sve u
iščekivanju da se pojavi autobus i ostatak grupe!
|
Pripremamo se za
uspon,
fotografišemo,
formiramo kolonu. Prvi
u koloni je Borko, priključak u
sredini Mirko i ja na kraju
kolone. Svako od
nas ima motorolu radi
što bolje komunikacije, čeka nas naporan dan, grupa
šarenolika 23-61 godinu,
nas 32-je.
Markiranom
stazom polazimo od planinarskog doma Kamniško
sedlo (1884 m). Nakon jednog sata stižemo do Kotlova i prvih sajli i
klinova. U
grupi ima planinara koji se prvi susreću sa ovakvim terenom. Lagano
prolazimo
kroz kotlove, penjemo se na Tursku goru (2551 m), pravimo pauzu.
Spuštamo se do
Turskog žljeba (2114 m), preko Malih podi po veoma zahtevnom,
stenovitom
terenu, punom klinova i sajli. Penjemo se na Skute (2532 m). Silazimo
sa Skuta,
dogovor je da sa Velikih podi penjemo Grintovec.
 
Dan
uveliko odmiče, vremenska prognoza nam ne ide na ruku, popodne
najavljuju kišu.
Sa Borkom se
ne može uspostaviti veza,
krenuo je
sa grupom preko Dugog hrbeta (2473 m) na Grintovec (2558m). Počinje da
pada
jaka kiša, ali na sreću bez grmljavine. Mirko
je sa
grupom ispred nas, teško je uspostaviti vezu motorolom,
ostaje nam jedino da se dozivamo.
Nas 21-no idemo
preko Bivaka i Malih
vrata
na Kokrško sedlo (1791 m), u Cojzovu koču stižemo oko 17.00
č, u isto
vreme pristiže i grupa sa Gritovca.
Većina grupe je
mokra, dok ručamo i
odmaramo
oprema se suši na toplom kaminu. U međuvemenu od Borka
saznajem da nema četiri planinara,
verovatno su se sa Grintovca spustili pogrešnom
stazom. SMS poruke stižu, iscrpljeni
su i
premoreni, spuštaju se stazom ka Kranju.
Obaveštavamo domaćine o nastalom problemu, a
oni nam
ljubazno izlaze u susret kontaktiraju domaćine u planinarskom domu na
putu ka Kranju
o nastalom problemu kako bi našim planinarima pomogli.
Razmenjujemo telefone sa
domaćinima, zadnja grupa iz doma polazi oko 20 č, ostalo je
još 1200 m n/v da se
spustimo do planinarskog doma u Kamišku Bistricu. Hvata nas
mrak, silazimo niz Kokrišku
dolinu po kamenitom i strmom terenu, svi smo premorini,
teško nam ide spuštanje
po noći, a najteže Marijani. Sa njom je Lepi Zoki koji joj pomaže.
Poslednji stižu
do planinarskog doma Kamniška bistrica nakon 17 sati hoda.
Za sve nas bio
je ovo
uspešan i naporan dan. 19 planinara ispelo je 2 vrha, 9 planinara 3
vrha a
4 planinara 4 vrha u Kamniško-Savinjskim Alpima.
|
Grupa se u
celini pojavila pred ponoć! Imali su naporan dan, pratila ih je
kiša, uspon je
bio izuzetno zahtevan, a za ta dva dana prešli su oko 2800m
uspona i oko 2000m
spuštanja, preko čak tri vrha: Skute, Turska gora i
Grintovec.Oko sedamnaest
sati pešačenja bilo je previše čak i za grupu koja stremi
ka Mont Blanu! „Lepi“ Zoki to
komentariše na
svoj način: „ Mazohizam, leči organizam“!
