Alpi i Dolomiti, Austrija & Italija & Slovenija,
 27. jul - 06. avgust 2007.



prvi deo | drugi deo | treći deo | četvrti deo | peti deo 

 

Pad u ledničku pukotinu,

MARMOLADA, 31. jul 2007.

    .....Spuštamo se sa vrha Marmolade, naša naveza je u kašnjenju za prvom navezom sat vremena. Stenoviti deo oprezno i relativno brzo otpenjavamo i stižemo na početak glečera. Velika je gužva. Nekoliko stranih naveza stavlja dereze i priprema se da otpočne spuštanje preko glečera a mi kao poslednji čekamo da se raščisti gužva. Konačno posle 45min su sve naveze na glečeru, pa ubrzo i mi krećemo. Borko je kao vodja naveze u silasku poslednji, a mene je odredio kao prvog.
   
    Pratim tragove u ledu koji je već omekšao u odnosu na naš prepodnevni uspon. Par pukotina smo bezbedno prešli i dosta brzo smo napredovali u spuštanju. Sve vreme smo  imali na umu kada je poslednja žičara za povratak. Činilo se da možemo dosta brzo da se krećemo i da nema opasnosti.  
Pogled na glečer izbrazdan pukotinama

Nailazim na dve paralelne pukotine. Do sada sam striktno pratio tragove, ali se sada ti tragovi račvaju i nije baš najjasnije kuda najbezbednije preći. Prvu pukotinu prelazim na pogodnom mestu, a na delu između dve pukotine zastajem da bih se konsultovao sa ostalima kuda je najpametnije proći. Samo sam se osvrnuo unazad slušajući Srđana koji mi je na osnovu GPS zapisa govorio kuda smo prošli jutros i Borka koji je takođe pokušavao da mi kaže šta da uradim – i u tom mom trenutku neopreznosti sam nekako prokliznuo i odjednom izuzetno velikom brzinom krenuo da se klizam po ledu nadole. Mislim da sam već u prvom sekundu bio svestan kako da postavim cepin i ukočim, ali nije bilo dovoljno prostora za reakciju – već sam se našao u drugoj paralelnoj pukotini.
Propadao sam vertikalno, gledajući nagore i sve vreme posmatrajući kako se otvor pukotine sa nebom udaljava. Pukotina je bila taman toliko uska da ja sa rancem imam prostora da propadam i istovremeno zapinjem o zidove smanjujući brzinu pada. Konačno posle 3-4 sekunde pada se zaustavljam, uže je nategnuto i shvatam da je Zoran koji je bio sledeći u navezi uspeo da ukoči i da ja visim o užetu.
    Ispod mene je dno pukotine, možda samo pola metra od mojih stopala. Psihički je dobro da znam da u goroj poziciji ne mogu da budem, tj. da ispod mene ne zjapi beskrajni ponor, a opet je šteta što visim i istovremeno osećam bol usecanja pojasa - kad je dno već tako blizu. Iako se meni čini pliće i otvor pukotine bliži, na dubini sam od 10 metara (to smo ustanovili kasnije na osnovu dužine užeta).
  
Prvih minut sam bio zaokupljen sopstvenim razmišljanjem o lepoti života van pukotine, o tome kako je sve bilo lepo pre pola minute i pitanju da li ću odavde izaći. Pukotina je bila toliko uska da nije ostavljala mnogo manevarskog prostora, ja sam bio postavljen tako da gledam duž pukotine (bokom ka ledu) a iza leđa sam video da pukotina naizgled zavržava mekšim ledom, tj. tvrdim snegom i da taj zadnji zid blago ide ka površini. To mi je delovao kao jedini put na gore, jer su paralelni zidovi bili čiste i nepristupačne vertikale. Ali bio sam svestan da bih morao da se otkačim sa užeta da bih pokušao taj vid izlaska i da bih time izgubio komunikaciju sa površinom što je veliki rizik.
Zoran je ukočio na vreme ispred prve pukotine!
Ja se nalazim u drugoj, njoj paralelnoj

     Posle tog prvog minuta kada sam bio samo u sopstvenim mislima setio sam se da bi trebalo da vidim da li me čuju drugari iz naveze i da li ja njih čujem i da uspostavimo komunikaciju. Zvao sam Zokija koji je bio iza mene u navezi i koji verovatno leži na cepinu pridržavajući me – i odmah me je čuo. Javio sam mu da sam nepovređen, ali da mi nije baš najudobnije, a kao odgovor mi je rekao da samo malo sačekam Borka koji je na putu ka pukotini. Na moju opasku da bih možda mogao da se otkačim sa užeta (ako je već nemoguće da mi nekako daju pola metra užeta više kako ne bih visio) i sam pokušam da izađem preko prohodnog kraja pukotine - zapoveđeno mi je da ne činim gluposti. 

     Pogledao sam na sat kako bih kada (i ako) izađem iz pukotine znao koliko sam proveo pod zemljom - sada je 15.31. Čekajući na Borka pokušavao sam nekako da se derezama dokopam jedne izbočine, oslonim se na sopstvene noge i time izbegnem neprijatan osećaj višenja na užetu. Nije bilo moguće. Onda sam našao pogodan položaj tako da što više zaštitim telo od hladnog viševekovnog leda od koga su prsti već počeli da mi trnu.

   
Posle 7-8 minuta, konačno čujem Borka na površini koji mi daje uputstva šta da radim. Dao mi je još jedno uže sa osmicom da ga nakačim na pojas, što sam ja obzirom na manevarski prostor jako teško uradio. Zatim mi je rekao da pokušam da zabodem cepin što jače iznad sebe i o njega se pridržavam na putu ka gore, a on će u skladu sa mojim napretkom da zateže uže o koje sam se upravo navezao, a to će da čini i Zoki koji me je sve vreme držao na primarnom užetu naveze. 
Borko u akciji spasavanja
  
    Plan deluje lako, samo je malo problem što večni led ne dozvoljava cepinu prodor više od par milimetara, a uska pukotina ne dozvoljava veći zamah cepinom. Tako da cepin nije uspevao da drži više od 30% moje težine, dereze u početku zbog nezgodnog položaja nisam uspevao nikako da upotrebim tako da je ostatak moje težine izvlačio Borko.

   Međutim, posle prvih par metara uspevam da se zgodno okrenem i konačno počnem da zabadam dereze o zid pukotine tako da sam uz korišnjenje cepina uspeo da rasteretim Borka koji je izvlačio uže sve brže i brže u skladu sa mojim sve bržim napretkom. Tek od  trenutka kada sam uspeo da nađem dobar položaj i počnem upotrebljavati dereze – bio sam siguran da će se sve srećno završiti.
   Napokon, posle tačno 20 minuta provedenih u ledu izlazim nepovređen na površinu uz opšte veselje cele naveze.

Konačno na površini!
  
Svi smo srećni zbog ovog neverovatnog iskustva i događaja koji se srećno završio. Takođe smo postali svesni da se nesreće na planini ne dešavaju nekom drugom, već vrlo lako nama samima i da se mere opreze moraju maksimalno ispoštovati.

    Kada sam izašao upoznao sam se još jednom sa ozbiljnošću cele situacije. Zoki koji je zakočio, sve vreme je ležao na nešto više od metar od prve paralelne pukotine, od njega je uže išlo preko te prve pukotine do druge pukotine u koju sam ja upao. Da nije imao munjevitu reakciju kočenja ja bih ga povukao u tu prvu pukotinu, a obzirom da je znatno masivniji od Srđana, koji je sledeći iza njega u navezi, potencijalno bi on povukao i Srđana u tu svoju pukotinu i tragedija bi bila neizbežna i potpuna sa tri člana naveze u dve pukotine.

Odmor i oporavak na bezbednom

    Interesantno je i poučno pomenuti zašto je Borku trebalo 8 minuta da dođe do pukotine i započne akciju mog spasavanja. Naime, ja sam upao u pukotinu i da li ću biti spasen – videćemo. Prioritet u tom momentu je sprečiti novu tragediju, tako da je najpre potrebno osigurati sve ostale u navezi. U ovom slučaju, dok sam ja visio u pukotini, a Zoki ležao u snegu preko cepina i užeta o kojem sam ja visio – Borko je najpre morao da se pobrine oko Srđana i Selene i premesti ih na sigurno obzirom da su morali biti razvezani od užeta naveze. Imao sam sreće da je to obavljeno u tako kratkom roku, jer prema Borkovim rečima sklanjanje ostalih članova naveze na sigurno i povratak vođe na lice mesta uobičajeno traje sat vremena. Nikom ne bih poželeo toliko dug boravak u mraku pukotine!
Selena pored jednog od ponora


    Zaista sam imao sreće da imam Zorana kao drugog u navezi i iskusnog alpinističkog instruktora Borka kao vođu naveze. Koristim ovu priliku da im zahvalim na akciji spasavanja!

Ovu navezu su činili:   Borko (vođa naveze), Selena, Srđan, Zoran i Nenad


Beograd, 13. avgust 2007.

Tekst
: Nenad Jovanović, PD Pobeda
Fotografije: Srđan Vesić, PD Pobeda

Povratak u izveštaj (četvrti deo)