Alpi i
Dolomiti, Austrija & Italija & Slovenija,
27. jul - 06. avgust 2007.
Pad u
ledničku pukotinu,
MARMOLADA, 31. jul 2007.
|
.....Spuštamo se sa vrha Marmolade, naša naveza
je u kašnjenju za prvom navezom sat vremena. Stenoviti deo
oprezno i relativno brzo otpenjavamo i stižemo na početak glečera.
Velika je gužva. Nekoliko stranih naveza stavlja dereze i priprema se
da otpočne spuštanje preko glečera a mi kao poslednji čekamo
da se raščisti gužva. Konačno posle 45min su sve naveze na
glečeru, pa ubrzo i mi krećemo. Borko je kao vodja naveze u silasku
poslednji, a mene je odredio kao prvog.
Pratim tragove u ledu koji je već omekšao u odnosu na
naš prepodnevni
uspon. Par pukotina smo bezbedno prešli i dosta brzo smo
napredovali u
spuštanju. Sve vreme smo imali na umu kada je
poslednja žičara za
povratak. Činilo se da možemo dosta brzo da se krećemo i da nema
opasnosti.
|
Pogled na glečer izbrazdan
pukotinama |
Nailazim na dve paralelne pukotine. Do sada sam striktno pratio
tragove, ali se sada ti tragovi račvaju i nije baš
najjasnije kuda najbezbednije preći. Prvu pukotinu prelazim na pogodnom
mestu, a na delu između dve pukotine zastajem da bih se konsultovao sa
ostalima kuda je najpametnije proći. Samo sam se osvrnuo unazad
slušajući Srđana koji mi je na osnovu GPS zapisa govorio
kuda smo prošli jutros i Borka koji je takođe
pokušavao da mi kaže šta da uradim – i
u tom mom trenutku neopreznosti sam nekako prokliznuo i odjednom
izuzetno velikom brzinom krenuo da se klizam po ledu nadole. Mislim da
sam već u prvom sekundu bio svestan kako da postavim cepin i ukočim,
ali nije bilo dovoljno prostora za reakciju – već sam se
našao u drugoj paralelnoj pukotini. Propadao sam vertikalno,
gledajući nagore i sve vreme posmatrajući kako se otvor pukotine sa
nebom udaljava. Pukotina je bila taman toliko uska da ja sa rancem imam
prostora da propadam i istovremeno zapinjem o zidove smanjujući brzinu
pada. Konačno posle 3-4 sekunde pada se zaustavljam, uže je nategnuto i
shvatam da je Zoran koji je bio sledeći u navezi uspeo da ukoči i da ja
visim o užetu.
Ispod mene je dno pukotine, možda samo
pola metra od mojih stopala. Psihički je dobro da znam da u goroj
poziciji ne mogu da budem, tj. da ispod mene ne zjapi beskrajni ponor,
a opet je šteta što visim i istovremeno osećam
bol usecanja pojasa - kad je dno već tako blizu. Iako se meni čini
pliće i otvor pukotine bliži, na dubini sam od 10 metara (to smo
ustanovili kasnije na osnovu dužine užeta).
|
Prvih
minut sam bio zaokupljen sopstvenim razmišljanjem o lepoti
života van
pukotine, o tome kako je sve bilo lepo pre pola minute i pitanju da li
ću odavde izaći. Pukotina je bila toliko uska da nije ostavljala mnogo
manevarskog prostora, ja sam bio postavljen tako da gledam duž pukotine
(bokom ka ledu) a iza leđa sam video da pukotina naizgled zavržava
mekšim ledom, tj. tvrdim snegom i da taj zadnji zid blago
ide ka
površini. To mi je delovao kao jedini put na gore, jer su
paralelni
zidovi bili čiste i nepristupačne vertikale. Ali bio sam svestan da bih
morao da se otkačim sa užeta da bih pokušao taj vid izlaska
i da bih
time izgubio komunikaciju sa površinom što je
veliki rizik.
|
Zoran je ukočio na vreme
ispred prve pukotine!
Ja se nalazim u drugoj, njoj paralelnoj |
Posle tog prvog minuta kada sam bio
samo u sopstvenim mislima setio sam se da bi trebalo da vidim da li me
čuju drugari iz naveze i da li ja njih čujem i da uspostavimo
komunikaciju. Zvao sam Zokija koji je bio iza mene u navezi i koji
verovatno leži na cepinu pridržavajući me – i odmah me je
čuo. Javio sam mu da sam nepovređen, ali da mi nije baš
najudobnije, a kao odgovor mi je rekao da samo malo sačekam Borka koji
je na putu ka pukotini. Na moju opasku da bih možda mogao da se otkačim
sa užeta (ako je već nemoguće da mi nekako daju pola metra užeta
više kako ne bih visio) i sam pokušam da izađem
preko prohodnog kraja pukotine - zapoveđeno mi je da ne činim
gluposti.
Pogledao sam na sat kako bih kada (i
ako) izađem iz pukotine znao koliko sam proveo pod zemljom - sada je
15.31.
Čekajući na Borka pokušavao sam nekako da se derezama
dokopam jedne izbočine, oslonim se na sopstvene noge i time izbegnem
neprijatan osećaj višenja na užetu. Nije bilo moguće. Onda
sam našao pogodan položaj tako da što
više zaštitim telo od hladnog
viševekovnog leda od koga su prsti već počeli da mi trnu.
|
Posle 7-8 minuta, konačno čujem Borka na
površini koji mi daje uputstva šta da radim. Dao
mi je još jedno uže sa osmicom da ga nakačim na pojas,
što sam ja obzirom na manevarski prostor jako
teško uradio. Zatim mi je rekao da pokušam da
zabodem cepin što jače iznad sebe i o njega se pridržavam na
putu ka gore, a on će u skladu sa mojim napretkom da zateže uže o koje
sam se upravo navezao, a to će da čini i Zoki koji me je sve vreme
držao na primarnom užetu naveze.
|
Borko
u akciji spasavanja |
Plan deluje lako, samo je malo problem
što večni led ne
dozvoljava cepinu prodor više od par milimetara, a uska
pukotina ne
dozvoljava veći zamah cepinom. Tako da cepin nije uspevao da drži
više
od 30% moje težine, dereze u početku zbog nezgodnog položaja nisam
uspevao nikako da upotrebim tako da je ostatak moje težine izvlačio
Borko.
|
Međutim, posle prvih par
metara uspevam da se zgodno okrenem i konačno počnem da zabadam dereze
o zid pukotine tako da sam uz korišnjenje cepina uspeo da
rasteretim Borka koji je izvlačio uže sve brže i brže u skladu sa mojim
sve bržim napretkom. Tek od trenutka kada sam uspeo da nađem
dobar položaj i počnem upotrebljavati dereze – bio sam
siguran da će se sve srećno završiti.
Napokon, posle tačno 20 minuta provedenih u ledu
izlazim nepovređen na površinu uz opšte veselje
cele naveze.
|
Konačno
na površini! |
Svi smo srećni zbog ovog neverovatnog iskustva i događaja koji se
srećno završio. Takođe smo postali svesni da se nesreće na
planini ne dešavaju nekom drugom, već vrlo lako nama samima
i da se mere opreze moraju maksimalno ispoštovati.
|
Kada sam izašao upoznao sam se još jednom sa
ozbiljnošću cele situacije. Zoki koji je zakočio, sve vreme
je ležao na nešto više od metar od prve paralelne
pukotine, od njega je uže išlo preko te prve pukotine do
druge pukotine u koju sam ja upao. Da nije imao munjevitu reakciju
kočenja ja bih ga povukao u tu prvu pukotinu, a obzirom da je znatno
masivniji od Srđana, koji je sledeći iza njega u navezi, potencijalno
bi on povukao i Srđana u tu svoju pukotinu i tragedija bi bila
neizbežna i potpuna sa tri člana naveze u dve pukotine.
|
Odmor i oporavak na bezbednom |
|
Interesantno je i poučno pomenuti zašto je Borku trebalo 8
minuta da dođe do pukotine i započne akciju mog spasavanja. Naime, ja
sam upao u pukotinu i da li ću biti spasen – videćemo.
Prioritet u tom momentu je sprečiti novu tragediju, tako da je najpre
potrebno osigurati sve ostale u navezi. U ovom slučaju, dok sam ja
visio u pukotini, a Zoki ležao u snegu preko cepina i užeta o kojem sam
ja visio – Borko je najpre morao da se pobrine oko Srđana i
Selene i premesti ih na sigurno obzirom da su morali biti razvezani od
užeta naveze. Imao sam sreće da je to obavljeno u tako kratkom roku,
jer prema Borkovim rečima sklanjanje ostalih članova naveze na sigurno
i povratak vođe na lice mesta uobičajeno traje sat vremena. Nikom ne
bih poželeo toliko dug boravak u mraku pukotine!
|
Selena pored jednog od ponora |
Zaista sam imao sreće da imam Zorana kao drugog u
navezi i iskusnog alpinističkog instruktora Borka kao vođu naveze.
Koristim ovu priliku da im zahvalim na akciji spasavanja!
Ovu navezu su
činili:
Borko (vođa naveze), Selena, Srđan, Zoran i Nenad
Beograd, 13. avgust 2007.
Tekst:
Nenad Jovanović, PD Pobeda
Fotografije:
Srđan Vesić, PD Pobeda
|