EKSPEDICIJA NA AKONKAGVU (6962m.) -
25. januar - 18. februar 2005.

HRONOLOGIJA PUTA - deo četvrti:
Visokogorci Srbije, foto: Igor Skender

Zadržali smo se više od pola sata, snimajući i fotografišući. Baterije fotoaparata brzo otkazuju, stavljam nove, pravim jednu, dve fotografije i ponovo navlačim rukavice na desnu ruku. Ponavljam to nekoliko puta. I dalje je veoma hladno. Termometar na suncu pokazuje -24° C. Srećom, vetar nije jak. Gavro kaže da se oseća loše i nas troje krećemo naniže. Ubrzo i ostali počinju da silaze. Nakon 15 minuta vidim da je Gavri dobro jer ne uspevam da ga stignem. Kod Indepedencie pravimo pauzu od pola sata i u 14h stižemo na Berlin. Nakon kratkog odmora pakujemo šator i ostalu opremu i po izuzetno dobrom vremenu silazimo na Nido, na kome opet podižemo šator.

Marko Nikolić i Igor Skender su dobili promrzline na nogama tokom današnjeg uspona i silaska.


Promrzline, foto: Stepa

10. februar :

Budimo se na Nidu, obasjani suncem i dalje nesvesni da smo osvojili vrh visok gotovo 7000 metara. U logor, na naše iznenađenje, stiže helikopter da spusti obolelog od visinske bolesti u dolinu. Na visini od gotovo 5500 metara ne uspeva da poleti. Nakon drugog neuspešnog poletanja iz helikoptera izlaze dva rendžera. Nakon četvrtog neuspešnog pokušaja izlazi još jedan rendžer iznoseći i ranac. Tek tada helikopter uspeva da se podigne i odleti u dolinu. Rendžeri, koji imaju zadatak da održavaju red na planini i organizuju akcije spasavanja, svoj posao rade izuzetno profesionalno.

Pakujemo se i silazimo u bazu. Odlazimo da javimo porodicama i prijateljima da smo osvojili vrh i da ne treba više da brinu.

11. februar :

Vreme je da napustimo planinu. Budimo se još jednom u baznom logoru na 4370 metara. Doručkujemo, stavljamo višak stvari na mule i krećemo nizbrdo oko 1130. Marko Nikolić i Igor Skender su jutros helikopterom transportovani u dolinu zbog promrzlina. Nas čeka dug put. Za razliku od našeg dolaska u bazni logor, sada nema snega, ali ima mnoštvo bujičnih tokova kao posledica otapanja glečera. Toplo je i ne smeta kada upadnemo u vodu skoro do kolena. Brzo se sušimo. Vreme brzo prolazi i oko 19h stižemo nadomak Konfluencije. Podižemo još jednom šatore na 3500 metara visine, na travnatom terenu i tako izbegavamo prašinu u Konfluenciji. Prijatna i vedra noć.

12. februar :

Ustajemo rano i užurbano krećemo nizbrdo ka banji Puento del Inka. Nakon 4 sata dolazimo u Horkones (2850m.) na »check out«. Civilizacija. Planina je ostala iza nas. Okrećemo se još jednom da vidimo južnu stenu Akonkagve. Ne znamo da li da verujemo da smo bili gore. Prašnjavi posle više od dve nedelje bez kupanja, stižemo u banju. Odlazimo do termalnih izvora na kolektivno kupanje. Prava smo atrakcija za zbunjene turiste i njihove fotoaparate. Prijalo je. Oblačimo ponovo one iste stvari koje smo imali na sebi. To već nije prijalo :)


Termalni izvori – Puento del Inca, foto : Stepa

Autobus za Mendozu je otišao ranije. Prilika za prvi konkretan obrok posle dužeg vremena – LOMO – argentinski specijalitet od mesa. Oko 17h krećemo autobusom za Mendozu. Stižemo ranije nego što smo planirali. Vreme nas je poslužilo na planini pa nismo morali da koristimo rezervne dane za uspon. Privremeno se smeštamo u hostelu nedaleko od onog u koji treba sutra da se preselimo. Grupne sobe, ali ima bazen.

13. februar :

Selimo se u hotel koji izgleda mnogo bolje od prethodnog. Narednih nekoliko dana provešćemo u Mendozi, do polaska za Buenos Aires koji je u planu 16. februara uveče.

Izgubili smo po nekoliko kilograma na planini i sada se trudimo da to nadoknadimo.

14. februara ispratili smo Miroslava Pavlovića iz Santjaga. Sa nama je držao zastavu »Pobede« na vrhu. Mnogo nam je pomoglo njegovo poznavanje španskog jezika i ovdašnjih običaja. Sa njim je otputovao i Gavro u posetu sestri i vratio se 16.februara ujutru.

16. februara uveče krenuli smo autobusom za Buenos Aires. Put dug 1200 kilometara prešli smo izuzetno udobnim autobusom za 12 sati, bez stajanja, bez krivina, bez rupa. Posluženi smo u toku puta večerom i doručkom. Sa autobuske stanice smo se prebacili na internacionalni aerodrom i odleteli za Milano, u koji smo stigli narednog dana. Iz Milana smo avionom stigli u Surčin 18.februara u 1600. Dočekuju nas prijatelji, rođaci, planinari ...

Stigli smo kući.

Beograd, april 2005. Izveštaj: Zoran Stepanović - Stepa
uz pomoć Maje Nikolić i Gavre Dešića, PD Pobeda
Rubrika Akonkagva, materijal spreman pred put Obrada: Pobeda Web Team