Od visine do prostranstva
Najlepša
stvar u vezi divljina ove naše kugle zemaljske jeste njihova
raznovrsnost. One mogu biti gole i kamenite ili pak šumovite, prepune
jezera i reka ili suve, čak pustinjske, blago zatalasane ili oštrih
oblika, a svi ti i brojni drugi atributi mogu se kombinovati kao
staklići u nekom kaleidoskopu. Ne postoje dve iste planine, dva ista
predela na kugli zemaljskoj; svaki predeo ćemo, ako ga dobro poznajemo,
biti u stanju nepogrešivo da prepoznamo, na sličan način kako
prepoznajemo ljudska lica, pre nego što uspemo racionalno da
artikulišemo na osnovu čega ga znamo.
Kao mladi i ambiciozni planinari, najčešće stremimo za liticama i visinom, ponosimo se ciframa i planinarskom knjižicom izudaranom tim ciframa, a izlet ne smatramo uspešnim ako nismo izašli na najviši vrh masiva na koji smo se uputili. Tada planine uglavnom doživljavamo u onoj njihovoj najprominentnijoj dimenziji, odnosno sagledavamo ih - vertikalno. Ono što tek mnogo kasnije dopre do naše svesti, jeste da su planine, kao i priroda uopšte, trodimenzionalne. Da sem visine nude i prostranstvo, širinu koju treba obuhvatiti, pogledom, korakom, dahom i mišlju, što često ume da bude teže i mnogo apstraktnije. Trenutak kada to počinjemo da uočavamo jeste onaj kada počnemo da se pitamo šta je to što nas privlači na onim planinskim masivima koji se ne ponose vrhovima rekordnih visina. Štaviše, privlače nas u jednakoj meri kao i oni koji svojim oštrim kamenim grebenima paraju nebo, ali na neki potpuno drugačiji način. U jednom trenutku shvatimo da podjednako volimo i jedne i druge, ali zbog različitih vrsta ugođaja i drugačije misterije koju nose sa sobom. Pitanje da li više volimo jedne ili druge onda postane jednako apsurdno kao kad bi nas kao klince pitali da li više volimo mamu ili tatu :)
Šta više utoljuje našu iskonsku čežnju za nepoznatim - otići 1 km u visinu ili 10 km u daljinu? Ako ste u dilemi, da li se računica menja ako vam se pruži šansa da odete 100 km u daljinu? Gledati na svet odozgo, ili uroniti u prostranstvo i prepustiti se njegovim krošnjama, skrivenim kutcima i zavijutcima? Šta vas više vuče - ono što vidite, ili ono što ne vidite?
Neki predeli vas jednostavno uvek iznova vuku da im se vraćate, da otkrijete ono što još niste otkrili, bez obzira što ste već bezbroj puta bili tamo. Dovoljno je recimo pogledati neko veće planinarsko društvo i godišnji program izleta, i ustanovićete da velika većina vodiča ima neke svoje fiksacije, predele u koje stalno iznova vode, kao da ništa drugo ne postoji. Toliko toga se još ima videti, ali oni su savršeno zadovoljni u svojim malim rajevima. Ljudi su kao biljke, u nekom trenutku negde puste koren i onda koliko god se lelujali na vetru, uvek dobro znaju koja ih dolina hrani. Da li to ima neke veze sa genetikom, da li nas vuku koreni, brda kojima su naši preci tumarali, sećanja na događaje iz prethodnih inkarnacija i žudnja da ih se setimo tako što ćemo pronaći mesta na kojima su se zbili... Tako često dođem u situaciju da me ljudi gotovo razočarano pitaju "zar opet ideš tamo?" ili "valjda nećeš celo leto provesti tako?", a ja prosto ne znam šta da im odgovorim, kako da im objasnim to blaženo ispunjenje. Tibet, Sibir, Himalaji, Južna Amerika, sve su to pojmovi koji nas ispunjuju silnom žudnjom, ali ono što ponekad ne shvatamo, jeste da se šaka te iste misterije često može pronaći potpuno nenadano, dovoljno je samo skrenuti sa glavnih puteva u neku usnulu dolinu utonulu u izmaglicu. Toliko je puteva oko nas kojima još nismo prošli i toliko skretanja za koja ne znamo gde vode. Moguće je da je neko od njih upravo onaj procep između svetova koji sve vreme tražimo?
Planine i bicikli. Ili - prostranstva i bicikli? Koliko nam pomažu da lakše savlađujemo kilometre u daljinu, toliko nam odmažu da stižemo u visinu, ako se to mora učiniti preterano naglo. Do određenog nagiba nam je lakše i brže da penjemo biciklom, onda postaje jednako teško, da bi neposredno nakon toga bilo teže (i sporije) sem sopstvene težine na planinu izvlačiti i težinu bicikla. Na Trnovačko jezero se, recimo, sporije stiže biciklom nego pešice. Ali se zato na Dubašnicu ili u Valkaluci mnogo lakše stiže biciklom nego pešice - ono za šta vam u tim krajevima treba 3-4 dana da prepešačite, na biciklu ćete prevaliti u jednom. Od Tjentišta do Trnovačkog jezera ima 20 km. Od jezera do vrha Maglića ima manje od 5 km. Slično i do Mratinjskog jezera, na suprotnoj strani masiva. Iako zbog svoje visine sve to deluje impozantno, sve je u stvari jako blizu. S druge strane, od Lisina do početka Vinatovačke prašume ima 12 km, a do visoravni Klencuš oko 20. Ali to nije kraj, već tek početak puta. Kanjonom Kločanice do Valkalucija ima 24 km, do Velike Brezovice ili Troglan Bare oko 35, do Straže oko 55, a do Grze skoro 70. Bez izlaska na asfaltni put, bez dodira sa civilizacijom. Da li znate koliko na tom prostoru ima ukrštanja puteljaka, koliko ima staza koje vode ko zna kud? Bezbroj... Vijugajući Homoljem, Miročem, Severnim Kučajem, moguće je prevaliti nekoliko hiljada kilometara na biciklu, a da ne dođete dvaput na isto mesto. Jesu li te hiljade kilometara manje zanimljive od hiljada kilometara u jednom pravcu? Pročitajte ponovo Jonetovu priču o Miroču, da biste osetili pravi ukus TIH hiljada kilometara. Ili odgledajte neki od filmova Žike Pavlovića, kako biste osetili koliko su ti predeli i ti ljudi zaista izgubljeni u prostoru i vremenu.
Napokon, za čime zaista više žudimo, šta nam je bliže srcu - nepristupačne litice ili nevidljive daljine? Da bismo pronašli odgovor, moramo da krenemo na put. U potragu za njim, kao u potragu za svetim graalom. I svaki put kad nam se učini da samo što ga nismo uhvatili, on će se skotrljati niz liticu, ili će ga neki vilenjak u poslednjem trenutku sakriti u pećini, ispod kamena. A nama preostaje samo da idemo sve dalje, spoznavajući ko smo samo u onim trenucima kada izgubimo moć govora, kada počnemo da mislimo i osećamo svet u slikama, kada, barem na kratko, postanemo pravi Šumski Ljudi.
Aleksandar Veljković, Freebiking