|
XII
Fruškogorski MTB Maraton
Popovica, 25. april 2004.
Prošlo
je godinu dana od jedanaestog maratona, i zaljubljenici pedaliranja
po planini na duge staze već su počeli da gube strpljenje, a iščekivanje
nečega što jako volite može biti veoma naporno. Tradicija je nastavljena,
naravno, po dvanaesti put za redom ispred planinarskog doma PSD
''Železničar'' sakupila se velika gomila biciklista, neki već dobro
upoznati sa ovom manifestacijom, a neki potpuno novi u ovom vidu
ekstremizma. Oko 70 ljudi se našlo iznad Sremske Kamenice u 9 časova
sa istim ciljem: preći dugu stazu i uvideti svoju psihofizičku spremu.
Kao i uvek, ljubazni organizatori su još malo doterali svoj posao
bliže savršenstvu, tako da su se formalnosti obavljale zaista brzo
i bez ikakvih problema. Atmosfera i raspoloženje povoljni, želja
za vožnjom ogromna, sve je bilo gotovo savršeno...
Dobro je reći ''gotovo'', u najmanju ruku. Ono što je definitivno
kvarilo užitak svim učesnicima (sem možda nekim sadistima) jesu
vremenske prilike (bolje reći neprilike). Obilne kiše koje su nemilosrdno
padale 3 dana pred maraton, a i pred sam start, obećavale su velike
probleme na stazi. To je možda bio razlog da na startu nema niti
jednog bicikliste koji ne spada u već poznate trkače kod nas. Svako
drugi, ''normalan'', ostao je u suvom, toplom domu i gledao TV.
Ali ko se zaista ozbiljno posveti planinskom biciklizmu ne sme posustati
pred ovakvim nelagodnostima. Oni koji su ostali predstavljali su
sam šlag MTB sveta u Srbiji, u svim kategorijama, a bilo je i par
takmičara iz Bugarske. Zbog spleta vremenskih okolnosti, organizator
je odlučio da stazu malog i velikog maratona skrati na po jednom
mestu, iz bezbednosnih razloga. Staza malog maratona ovog puta nije
sa kontrolne tačke 1 silazila do manastira Grgeteg, zbog strme kamenite
staze pune panjeva koja je opasna i po suvom. Umesto toga, jednim
alternativnim putem po većim stazama izlazilo se direktno do TV
tornja na 516 metara visine. Staza velikog maratona je još više
skraćena, jer je izbegnut spust od KT6 do manastira Beočin. Umesto
toga, stazom kraćom za oko 3 kilometra dužinski, i 320 metara visinski,
izlazilo se pravo na KT7 na Brankovcu. Ovim potezom organizator
je donekle olakšao učesnicima, mada ništa mnogo nije dodatno mogao
učiniti. Vreme je definitivno učinilo svoje.
Ovog puta na startu malog maratona od ''Pobedaša'' našao se samo
Srđan Marjanov, dok je prošlogodišnji učesnik Aleksandar Matković
izostao zbog preloma ruke. Ali, to ga nije sprečilo da dođe i bar
donekle oseti atmosferu najvećeg MTB događaja godine. Start je označen
oko 9.30 časova, kada je stampedo bicikala krenuo po mokrom asfaltu
ispred planinarskog doma. Odmah na prvom spustu bilo je poteškoća,
jer je voda odnela dobar deo staze, a golo kamenje nije baš najbezbednija
podloga za vožnju. Ipak, incidenata nije bilo. Grupa bolje opremljenih
biciklista se odmah odvojila, jer se u ovakvim uslovima razlika
u opremi najviše odražava na prosečnu brzinu. Već posle prvih par
kilometara biciklisti su bili mokri do gole kože, blatnjavi i iznervirani.
Neki su imali i pehove sa probušenim gumama, iskrivljenim lancima,
zaglavljenim menjačima i ručicama... Ni Srđana to nije zaobišlo,
jer je na sedmom kilometru ostao apsolutno bez kočnica, a na trinaestom
i bez zadnjeg menjača... ipak, svi su nastavljali dalje, vođeni
nekom nevidljivom silom, a možda i samom tvrdoglavošću, ko zna...
Bilo je zaista veliko mučenje gurati neprestano bicikl uz strmu,
blatnjavu i neizmerno klizavu šumsku stazu, uz proklizavanje nogu
i odvratni zvuk gacanja po mutnim baricama. Kako je vreme proticalo,
sve češći su bili zvuci zapomaganja i prenemaganja, što nimalo ne
treba da čudi. Neki bi se u tim momentima možda i vratili nazad,
da su mogli znati šta ih čeka na devetom kilometru staze. Ne znam
kako bih to opisao, ali mi se čini da su pojmovi koje su za to koristili
biciklisti u datom momentu možda i najprikladniji: ''svinjac, blaćenje,
glina, živo blato, mučenje, jooooooj...''. Da i ne pominjemo veliki
broj drugih reči, koje bi se ovde morale naći sa dvostrukom cenzurom.
Uglavnom, taj deo staze, u dužini od nekih 500 metara, zaista je
bio noćna mora, zbog glinovite podloge koja se tako nemilosrdno
i obilato lepila za točkove i sve sa čim je interagovala, da su
bicikli postali momentalno neupotrebljivi! Zamislite situaciju da
točak nakon 1 obrta pokupi toliko blata da ne može da se okreće,
tako da bi čišćenje zahtevalo sate vremena i mnogo iskidanih živaca
i pocepanih rukavica. Naravno, neki su se bacili na nošenje, ali
podići bicikl sa nekih 30 kilograma blata bio je pravi podvig, čak
i za najsnažnije. Pravi užas, koji je u nekim momentima delovao
kao bezizlazna situacija...
Nekako je i to savladano, i staza je nastavila nešto ''normalnijom''
količinom blata. Nakon KT1, uspon se nastavio sve do TV tornja,
koji se nije ni video od guste magle koja je obavila put. Vožnja
po asfaltu u dužini od oko 4 kilometra bila je pravi raj, i pored
minimalne vidljivosti i smrznutih prstiju. Posle KT2, opet kreće
šuma i odronjena stazica, završni spust ka Popovici. Srđan nije
odustao i pored mnogih hendikepa na biciklu i nastavio je dalje
gurajući ili koristeći drveće i žbunje kao sredstva za kočenje.
Tako je prošao i kroz cilj, ostavivši nešto blata na kombiju MTB
kluba ''FANATIC'', koji je iskoristio kao ''kočnicu''. Navijači
''Pobede'' su ga jedva prepoznali, jer svi pristigli biciklisti
su više ličili na velike mrdajuće gromade blata nego na ljudska
bića. Ali, svako je bio više nego zadovoljan činjenicom da je istrajao
čak i u najgorim uslovima za vožnju.
Srđan je sa vremenom 3:15.34 zauzeo 27. mesto, što je definitivno
lošiji rezultat od prošlogodišnjeg. Logično, gledano po vremenskim
uslovima. Pobednik malog maratona bio je Nemanja Vajs, inače dobar
prijatelj Pobedinih biciklista. Veliki maraton ponovo je najbrže
prešao Boris Popović, sa vremenom od oko 4 i po sata, i tako pokazao
da je najveći pretendent na šampionsku titulu u elitnoj kategoriji.
Sve u svemu, jedno veliko iskustvo, i još veći fizički napor, koji
niko neće brzo zaboraviti. Staza od 27 kilometara dužine i 800 metara
uspona, po najlošijem vremenu u istoriji maratona, svakako je nešto
za dugo pamćenje, a definitivno znak da treba kupiti bolje gume,
kočnice i menjače...
Srđan
Marjanov
|
