|
VII
Velika Planinska Trka 2002.
Ovogodišnja
VPT održana je 28. septembra, tradicionalno u Čačku. Sa obzirom
na to da je to bila već sedma manifestacija (inače najmasovniji
sportski događaj u Čačku) ove vrste, organizatori iz PD "Kablar"
su zahvajujući iskustvu svoj posao odradili gotovo savršeno. Ove
godine je bilo nešto manje takmičara nego prošle, uglavnom zahvaljujući
kiši i blatu. Naravno, "Pobeda" je i ovog puta imala svoje
predstavnike...
Kao i uvek, postojale su 3 takmičarske kategorije:
maratonci, biciklisti i rekreativci. Kod biciklista je postojalo
3 kategorije - profesionalci, amateri do 19 godina, i amateri preko
19 godina. Start je ponovo bio u centru Čačka. Tu se moglo doći
do svih potrebnih informacija u vezi trke i pravila. Inače, organizatori
su bili jako ljubazni, što je dodatno poboljšavalo atmosferu. Ono
što ju je kvarilo bilo je tmurno vreme, mada kiša nije padala. Pobedin
tim su ovog puta sačinjavala svega 3 učesnika (dakle, 2 manje nego
pre godinu dana): Marjanov Srđan i Matković Aleksandar u kategoriji
biciklista do 19 godina, a treći član je bio, naravno, bata Pera
koji nam je ponovo pružio prevoz i veliku podršku. Ovoga puta su
Srđan i Aleksandar bili daleko bolje opremljeni nego na prošloj
trci - imali su kacige (neki će se setiti onog šlema koji je Srđan
nosio), a takođe i nešto konkurentnije bicikle. Naravno, i dalje
je to bilo daleko ispod profesionalnih dvotočkaša koji su se tamo
našli. Na startu se našlo oko 100-150 biciklista takmičara, što
i nije bilo tako malo ako uzmemo u obzir da se očekivala užasno
blatnjava staza. Bilo je zanimljivo videti tu i drumske bicikle,
koji su se (zaista ne znam kako) našli i na cilju i pored svih teškoća.
Start je oglašen u 11h, za sve kategorije.
Odmah je usledila standardna graja, zveket lanaca i povici takmičara.
Na sreću, nije bilo incidenata, koji su inače vrlo mogući kada se
na jednoj uzanoj krivini nađe 100 biciklista. Našim takmičarima
je dosta značilo to što su već poznavali stazu. Srđan je odmah na
startu uhvatio vodeću grupu i trudio se da drži njihov tempo, dok
je Saša nešto malo zaostao u gužvi. Prvi deo staze je bio asfaltiran
(u dužini od nekih 4 Km) i tu se postizala prilično velika prosečna
brzina. Međutim, posle toga je usledio prelazak preko mostića koji
je predstavljao početak onog glavnog dela staze i zabave. Usledilo
je zveckanje lanaca koji su se naglo premeštali na veći zupčanik...
Iako su biciklisti znali da će biti blata - siguran sam da su se
svi do jednog ipak iznenadili kada su videli da im točkovi do polovine
nestaju iz vida, prekriveni kaljugom! Zaista, staza je bila užasno
kaljava i tehnički i fizički jako zahtevna. [to je još gore, veliki
usoni kojima obiluje ova staza su bili prava noćna mora jer su točkovi
proklizavali i veoma brzo gutali snagu vozača. Kada su se biciklisti
konačno popeli na Belo brdo (755 m) usledila je vožnja livadom i
prva kontrolna tačka (taj sistem je inače uveden ove godine, bilo
je 4 KT). Zatim, posle kraće nizbrdice usledio je finalni uspon
na Ovčar, još nekih 100 metara nadmorske visine. A onda počinje
ogroman spust... Teško je opisati kako je to izgledalo. Staza je
bila, pa, previše kaljava za ukus mnogih biciklista - padali su,
ustajali, pa opet padali... zaista oduševljava srčanost takmičara.
Srđan je imao sreću da je samo jednom pao. Staza je bila zaista
dosta opasna, jer su bicikli klizali po blatu i teško ih je bilo
kontrolisati... a u blizini vreba i drveće i kanali i jaruge. Usput
smo nailazili na bidone, ručice, pa čak je Saša video i jedan bike
zarijen u kanal! Prava takmičarska atmosfera. Poslednjih 3 Km staze
je šljunkoviti spust, mestimično sa kamenjem. Tu su se postizale
najveće brzine - i preko 50 Km/h, što je tu veoma opasno. Naravno,
opet je staza išla preko 2 potoka, koji su sada bili veoma nabujali,
pa su neki manje oprezni i upadali u vodu. U poslednjih 6 kilometara
Srđan je imao velikih problema sa zadnjim menjačem, koji je imao
dosta muka zbog opterećenja, a i zbog naslaga blata koje su se na
njemu našle. No, iako ga je to dosta usporilo, nije ga omelo da
posle pređenih 22140 metara stigne kao drugi u svojoj kategoriji,
a jedanaesti gledano od svih kategorija, sa vremenom 1:26.46. Naravno,
na cilju su biciklisti jedva prepoznavali i sami sebe pod svim naslagama
blata... ali, organizator je obezbedio cisternu vode koja je jako
dobro poslužila. Takođe, tu se moglo naći i osveženje u vidu soka
i čaja. Aleksandar je ovog puta kroz cilj prošao na čitavom biciklu
(mada ogrebanom) i zauzeo 40. poziciju, sa vremenom 2:08.55. Sa
obzirom da je Srđan prošle godine bio 11., a Saša praktično nije
ni imao plasman, mora se reći da su dosta napredovali.
Na cilju je usledilo čišćenje bicikli i opreme,
a zatim i proglašenje najbržih. Pobedaši su upoznali dosta biciklista
i sklopili nova prijateljstva. Inače, Srđan je bio brži od velikog
broja biciklista koji se redovno takmiče u YU bike ligi, na šta
su oni izrazili vidno čuđenje. Nakon proglašenja i uzimanja nagrada,
Pobedaši su se vratili na Rajac i izvestili o svojim uspesima.
Još jednom Pobedaši sa Ovčara nose dobre utiske,
ovoga puta čak i lepše nego pre. Ponovo bih zamolio čelnike Pobede
da razmotre mogućnost osnivanja takmičarsko-biciklističkog odseka
u okviru društva, što bi definitivno još povećalo broj članova i
pomoglo mnogim poklonicima ovog sporta (napomenuću samo da u Beogradu
ne postoji ni jedan MTB klub). Freebiking odsek i Milan Borić nisu
pokazali dobru volju, nadam se da neko drugi hoće, pa da tako ostvarujemo
još bolje rezultate. Do sledeće trke...
Srđan
Marjanov
|
