|
Velika
Planinska Trka 2001.
U
oktobru ove godine je po šesti put održana "Velika Planinska
trka", koja se tradicionalno održava još od 1996. godine. Organizator
je bilo Planinarsko društvo “Kablar” i posao su obavili sasvim korektno.
Sam događaj je tokom ovih godina stekao priličnu popularnost (broj
učesnika 1999. godine je dostigao cifru od 1100), pa su ljudi masovno
stizali sa svih strana. Širokoj popularnosti doprinosi i to da je
trka takmičarsko – rekreativnog karaktera, to jest važi ona fraza
“važno je učestvovati”. I Pobeda je imala svoje predstavnike...
Postojale su 3 kategorije: mountain – bike,
maraton i pešačenje. Staza je bila duga 22.140 m, što je obećavalo
dobru zabavu. Start je, kao i prethodnih godina, bio u centru Čačka,
gde je bio postavljen razglas i štand za prijavljivanje učesnika.
Pobedin tim je bio sačinjen od 5 članova: u kategoriji planinskog
maratona tu su bili Mirković Mirko i čuveni “Kuvar”, u klasi mountain
– bike takmičili su se Matković Aleksandar i Marjanov Srđan, a prevoz
i podršku nam je pružao bata Pera. Sve u svemu, jedno društvo željno
zabave i izazova. Manji problem je predstavljalo to što je organizator
zahtevao posedovanje kacige u klasi biciklista (valjda zbog nekakvog
gadnog incidenta od prošle godine), a mi nismo posedovali ni jednu
kacigu. U takvoj situaciji spas nalazimo u planinarskom šlemu, koji
je tokom cele trke Srđana izdvajao od ostatka takmičara. No, važno
je učestvovati... Na startu se našla gomila biciklista (oko 150)
iz mnogih MTB klubova, svih uzrasta. Bilo je divno gledati sve te
profesionalce, a još divnije sve te kvalitetne bicikle na jednom
mestu. Za informaciju treba reći da je mountain – bike pobednika
koštao ni manje ni više do 10000 DEM, i težio nekih 5 – 6 kg! Ako
ga uporedite sa srđanovim biciklom koji teži dobrih 17 – 18 kg (ne
računajući i ogromni šlem na glavi) možete videti kakve su to krajnosti!
Između toga je bilo zaista svakakvih sprava, ali velika većina je
bila profesionalno i skupo opremljena. Što se tiče maratonaca, iznenađujuće
je bio veoma mali broj učesnika – svega 9.
Start je označen oko 9.30 h, za sve kategorije. Usledila je velika
graja, gužva i zujanje zupčanika i lanaca. Lagani bicikli su brzo
kliznuli a maratonci su polako zostajali iza. Prvi deo staze je
bio asfaltiran i dug nekih 4 kilometra, a onda je usledio makadamski
put i pakleno strm uspon. To je upravo i razlog što je ovo planinska
trka. Taktika, nazovimo je tako, Pobedaša je bila da maratonci trče
jedan do drugog i ostvare što bolje vreme, a biciklisti jure što
bolju poziciju (a zar najčešće i nije to cilj?). Staza je bila zaista
raznovrsna, vodila je preko planine Ovčar, kroz divne predele. Usput
su bili postavljeni punktovi za osveženje, mada niko na njih nije
gubio vreme, u želji za postizanjem što boljeg rezultata. Zatim
je usledio šumski put, pravi izazov za bikere. Na pojedinim mestima
je bilo i blata, pa je vožnja bila dosta otežana i do izražaja je
dolazila tehnika. Da je sama staza medijski bolje propraćena moglo
je biti zaista atraktivnih snimaka – bilo je proklizavanja, slide-ova,
skokova, a bogami i padanja! Oni najluđi “adrenalin bajkeri” (u
koje spada i Srđan) su užitak nalazili na ogromnim makadamskim i
šljunkanim nizbrdicama gde su postizane prilično velike brzine (i
do 50 km/h). Staza je vodila i preko 2 potoka, u rally fazonu, u
kojima se par neopreznih biciklista dobro okupalo... Sve u svemu,
na mestu gde je brzinomer pokazao pređena 22 kilometra bio je cilj
i punkt sa velikim zalihama za osveženje. Rezultat pobednika je
bio oko 56 min. Srđan je stigao među prvih 30 takmičara sa vremenom
1 h 25 minuta, što i nije loše sa obzirom na razliku u klasi opreme
i godinama. Aleksandar je na neka 2 km do cilja imao gadan peh –
otpala mu je pedala, nije izdržala sve te napore, što opet pokazuje
razlike u opremi. Ipak, imao je sreće u nesreći, do cilja je bilo
uglavnom nizbrdo, pa je stigao sa vremenom 2 h 06 minuta. Maratonci
su stigli nekih 30 min posle njega i zauzeli 7. odnosno 8. mesto,
protršavši kroz cilj u isto vreme. Usledilo je odmaranje i skidanje
blata sa opreme (bicikle se nisu mogle prepoznati). Sve u svemu,
dobra razonoda i trening za Pobedaše. Mora se priznati da je onaj
šlem u par navrata veoma dobro poslužio...
Pobedina ekspedicija sa ovog događaja nosi samo pozitivne utiske.
Možda bi i sama Pobeda mogla da porazmisli o pravljenju nečega sličnog,
jer je prava šteta koliko je planinski biciklizam zapostavljen u
Srbiji, a naročito u Beogradu, što se ne sme dozvoliti. Nadamo se
da će ovakvih trka biti što više, jer je i ovo jedan ogranak planinarenja.
Srđan
Marjanov
|
