Ozren i Devica   -   07.04.2006. - 09.04.2006.




    Ka Sokobanji smo krenuli u petak, 07.04. u 17h, a stigli uveče oko 22h. Grupa je bila mala, samo 11 planinara, tako da se nas šestoro smestilo u jednu kuću, a petorica muškaraca u drugu. I naravno, žalili se da im je nedostajalo žensko društvo.



    U subotu ujutru, 08.04., minibusom smo otišli do vrela Moravice, koje je izuzetan prirodni fenomen, jer reka nastaje od više izvora koji se ne mogu lako uočiti.
Vrelo Moravice
    Zatim smo se autobusom vratili do mesta Dugo polje (450m) i odatle započeli uspon ka najvišem vrhu Device. Staza je vodila kroz šumu i gusto žbunje, ne baš prijatno za hodanje.
Zima
Na nekim mestima bilo je i snega,
    a tamo gde ga nije bilo, nežne visibabe mamile su svojom lepotom i stvarale divan prizor.
Proleće
    Malo gundjajući zbog dosadnog žbunja i granja koje je ulazilo u oči i grebalo ruke, oko 11h konačno smo se popeli na Čapljinac (1187m).
    Posle kratkog odmora, jer zbog guste šume vidika sa tog vrha nije bilo, krenuli smo dalje, i najzad izašli na čistinu, široki, prostrani «plato» preko koga smo došli do prevoja izmedju Ozrena i Device (943m). Tuda prolazi put koji razdvaja ove dve planine.
    Naš sledeći vrh bio je Leskovik (1174m), najviši vrh Ozrena, gde smo se popeli u 15h30. Zatim smo krenuli severnom padinom Ozrena, ispod stenovitog Golemog kamena, i stigli do manastira Sveti Arhandjel (659m). Dalje smo nastavili istočno, još 3 km, do plućne bolnice gde nas je čekao minibus.
    Nakon skoro 27 predjenih kilometara, zadovoljni i raspoloženi, stigli smo u Sokobanju oko 20h. Ljubazna domaćica Lidija skuvala nam je mirišljavi rtanjski čaj, a muškima je ponudila rakijicu. Spremili smo se i otišli u restoran na ćevape i pivo. Spojili smo stolove i...bili najveselije društvance u kafani.




    U nedelju, 09.04., posle vrućeg bureka za doručak, zajedno sa Lidijom, krenuli smo ka Soko-gradu. Do uspona na samu kulu, stiže se stazom koja vodi prelepim kanjonom Moravice.
Kanjon Moravice
    Soko-grad je nastao u periodu rimskog cara Justinijana ( I do VI vek). Ime Soko-grada potiče od srednjevekovnih «sokolara» koji su, umesto da daju državi dažbine, davali «sokolarinu» (dresirane sokole), kako srpskoj srednjevekovnoj državi, tako i Turcima. Istraživanja su pokazala da je grad bio vrlo razudjen i velikih razmera. Porušen je 1413. godine u borbama za turski presto. Od starog grada su očuvane samo dve kule, dok su druge kule i zidovi porušeni.
Deo kule Soko-grada
    U jednom momentu, vodič je nestao u otvoru koji je vodio u podzemne tamnice. Svi smo se bili «uplašili» za njega, ali ubrzo, ponovo se pojavio na svetlosti dana.
Gde je vodič?


    Taj dan je, inače, bio prelep – sunčan, vedar, baš kao stvoren za uživanje. Posle kraćeg ubedjivanja, uspeli smo da preokrenemo vodičev plan da nas vodi na uspon padinama Device, stazom koja vodi kroz gustu šumu. Primamljivije za uživanje izgledalo nam je brdo preko puta Soko-grada, Popovac. Pošto smo usput obišli Hajduk Veljkovu pećinu, gde smo se slikali sa Lidijom, ( Dejan – sedi, prvi s leva – koji po svojoj korpulentnosti zaista izgleda kao hajduk Veljko, «provali» neko, i mi, njegovi jataci!), izletište Lepterija, crkvicu Svete Petke (gde smo zatekli djačku ekskurziju i odslušali kratko istorijsko predavanje jedne učiteljice, pošto naš vodič nije spremio tu lekciju), dodjosmo do brda Popovac. Tu je usledilo pravo uživanje – slikanje Soko-grada koji se video kao na dlanu, klopa, ležanje na travi, sunčanje, izuvanje cipela... Vodič nas je jedva podigao na noge i ubedio da je vreme da krenemo dalje.
"Hajduk Veljko (prvi s leva) i njegovi jataci"
Sveta Petka
Pogled na Soko-grad sa Popovca
Na Popovcu


    U Sokobanju smo se vratili peške i odmah krenuli minibusom na Ozren, do očne bolnice (650m). Odatle smo se pešice popeli do izletišta Kalinovica, i preko livada, nastavili niz Javor potok do plućne bolnice.
    Posle pauze u restoranu, gde smo se sladili baklavama, krempitama i šampitama, i hladili pivom, (i opet nismo hteli da ustanemo!) otišli smo do vodopada Ripaljka, na reci Gradišnici. Voda se obrušava sa visine od 11 metara, i vodopad zaista izgleda veličanstveno. Neko je navukao kabanicu, stao ispred vodopada i zamišljao da su Nijagarini...Vodopad je inače dobio ime po tome što se u tom kraju često umesto skočiti kaže – ripnuti. A voda zaista «ripa» odozgo!
Ripanje Ripaljke
Fotografisanje
"Nijagarini vodopadi"

    U Sokobanju smo došetali oko 16h. Spakovali se i posle par sati stigli u Beograd oko 21h30. Sa osmesima na licima i očima punim lepote, kročili smo na beogradski asfalt...




Predjeno kilometara: 27km prvi dan, 14km drugi dan.
Savladana visina: prvi dan – 1085m, drugi dan – u usponu 330m, u spuštanju 660m.
Vrhovi: Čapljinac 1187m, Leskovik 1174m.
Broj učesnika: 11.




Beograd, 14. april 2006.
vodja puta: Milan Lončar
izveštaj: Marija Petrović, uz konsultacije sa vodjom puta
fotografije: Dragica Kocić, Marija Petrović



PD Pobeda, Beograd
| Početna strana |