Utorak, 01.05 - Uspon na Dukat - vrh Crnook
 
U pola osam ujutru, krenuli smo autobusom, preko Bosilegrada, do Donje Ljubate i zaseoka Klisura (908 m). Od tog mesta, oko pola 10, započela je naša pešačka tura. 
 
Penjući se sve vreme zemljanim putem, polako smo savladavali visinsku razliku i usput uživali u divnim, rascvetalim beharima sa obe strane puta, kao i na prostranim zelenim padinama i mekim, travnatim livadama. 
Kroz behare
 
Proleće je konačno pokazalo svoje lepo lice, a najrazličitije nijanse zelene boje prelivale su se na suncu i titrale u našim široko otvorenim očima.  Kroz te čarobne predele, popeli smo se do pitoresknog sela Crnoštica, na 1300 metara nadmorske visine, a već po izlasku iz njega, pojavilo nam se golo bilo Dukata u svoj svojoj lepoti, prekriveno poleglom travom.
   
Staza je vodila dalje, pored još jednog spomenika iz drugog svetskog rata koji se nalazi u maloj četinarskoj šumi, podno samog vrha.
Četinarska šumica ispod Dukata
      
A od tog mesta, svako je polako, svojim tempom, krenuo uzbrdo, uz prilično strmu padinu, ka vrhu Crnook. I konačno, negde oko 2 sata, popeli smo se na 1881 metar. Na vrhu se nalaze repetitori i antene pored kojih smo posedali i napravili pauzu za ručak.
Na Crnooku
   
Opet smo i sa Dukata gledali udaljene vrhove planina i bili ponosni, jer smo na mnogima od njih i bili, u ovim godinama planinarenja koje su iza nas. Došlo je vreme i za povratak. Podelili smo se. Manji deo grupe vratio se sa Jovom istim putem, a mi smo sa Milanom nastavili dalje, jugoistočnim padinama planine, preko kota Stankov Rid, Čukarki, pa grebenom, sve do sela Brankovci (722 m), gde nas je čekao autobus. Ova staza u povratku bila je prelepa.
  

"Dvojac"
 Veoma raspolozena grupa
 
Delom preko travnatih padina, delom kroz tek olistalu bukovu šumu, pa preko zelenih livada, hodali smo skoro bez napora, raspoloženi, veseli, opijeni mirisima rascvetalih behara na sve strane, u potpunom spoju sa prelepom prirodom koja je tih dana probudila i očarala sva naša čula. U istom trenutku kada je autobus ulazio u selo i mi smo sišli sa planine i kročili na asfalt. Nekoliko znatiželjnih meštana za čas se stvorilo oko nas. Jedan je došao sa ključem i otvorio nam vrata male, oronule crkvice u koju smo tiho ušli i upalili sveće. Kakav lep završetak našeg pešačenja! Autobusom smo otišli u Bosilegrad. I u prethodnom izveštaju sa ovih prostora, pisala sam o tom malom, ali lepom gradiću, smeštenom skoro “na kraj sveta”, autentične arhitekture, pa dok šetate njegovim ulicama, imate osećaj kao da ste se vratili u daleku prošlost. U bašti kafića na malom centralnom trgu, gde smo mi i naš veliki autobus opet bili „atrakcija” meštanima, popili smo zasluženo hladno pivo, u obližnjoj poslastičarnici kupili mnogo ukusne tulumbe “za poneti”, opet se smestili u autobus, i polako “dojezdili” do našeg jezera koje nas je čekalo, sada već u mraku, pod zvezdanim nebom koje je obećavalo još puno sunca narednog dana.
   

Sreda, 02.05. – Uspon na Ostrozub – vrh Ostrozupska čuka.

I zaista, tako je i bilo. Sunce nam se i tog jutra široko osmehnulo, a mi smo se pozdravili sa jezerom i spakovali sve stvari u prtljažnik. Nekoliko planinara rešilo je da to pre podne provede baš u šetnji oko jezera, pa da nam se kasnije pridruži. Autobusom smo krenuli do Crne Trave i prevoja Donji Del (1340 m), odakle smo malo pre 9 sati krenuli na pešačenje. Išli smo sve vreme makadamskim, zemljanim putem, grebenom na sever, preko Vučje rupe i Čobanca. 
   
Smenjivali su se krajolici i vegetacija: prvo, mlade breze, belih kao sneg stabala i nežnog zelenog lišća, zatim prostrane livade, pa šuma četinara, pa opet breze…do još uvek neolistalog bukovog drveća…
Ka Ostrozubu, kroz breze
   

Nema puno vidika, jer je staza ušuškana u toj raznolikoj vegetaciji, ali to nikako ne umanjuje njenu lepotu. Naprotiv! Vrlo brzo, tako nam se bar učinilo, stigli smo na vrh, na 1546 metara.

Na Ostrozubskoj čuki
 
Posle kraće pauze i obaveznog fotografisanja, veći deo grupe vratio se sa Milanom do Vučje rupe (1300 m), a zatim smo se spustili lepom šumskom stazom, kroz tek olistalu bukovu šumu,  preko zaseoka Dejvići, do sela Brod (840 m), u koje smo ušli oko pola 4.
 
Kroz bukovu šumu Crkvica u selu Brod
 
Jova i još nekoliko planinara spustili su se strmijom stazom, preko Dećevog rida u Krstićevo, pa zatim do asfaltnog puta za Vlasotince, gde su i oni ušli u autobus.
   
  

Neobični oblici

 Neobični oblici

U nastavku puta, svratili smo u Vlasotince, u restoran u kome je Jova već prethodno rezervisao ručak za celu grupu. Kako je samo dobro “legao” vruć i ukusan roštilj za sam kraj ovog našeg divnog putešestvija po planinama južne Srbije! U dobrom raspoloženju i nazdravljajući, poželeli smo da se što pre opet okupimo i krenemo u nove planinarske avanture koje će nas ojačati – da budemo kao stene jaki, oplemeniti – da budemo srca širokog, usrećiti – da tu sreću nesebično delimo sa drugima, a i sa vama, koji sada čitate ove redove i jednog dana, i to vrlo brzo, ko zna, možda nam se i pridružite! I u jedno budite sigurni: primićemo vas širom otvorenog srca, raširenih ruku i sa osmehom na usnama!

Statistika:

U ovih nekoliko dana, hodali smo puno, savladali veliki broj kilometara, peli se i spuštali…

Besna Kobila (i Vardenik) – 10 km (i 24 km), 470 m uspona (i 1020 m uspona i 1380 m spuštanja).

Dukat – 22 km, 1000 m uspona, 1180 m spuštanja.

Ostrozub – 22 km, 330 m uspona, 730 m spuštanja.

 

Vođe puta: Milan Lončar, PK Pobeda i Jovan Đokić, PSK Kopaonik