Jermenija

U Jerevanu smo bili smešteni u strogom centru, kod Trga Opera, u nekoliko stanova za izdavanje. Naša gazdarica, g-dja Anahit je bila profesor filosofije i estetike na univerzitetu i verovatno zbog male penzije izdaje stan – uglavnom stranim turistima. I ovaj stan je bio pun umetničkih slika, knjiga uz obavezni klavir! Komentarisali smo sa čudjenjem da smo u svim enterijerima u kojima smo boravili na putu kroz Gruziju i Jermeniju nailazili na klavire, čak i u selu Kazbegi podno Kavkaza! Prvoga dana, 12.08., smo posetili izuzetno bogat i sadržajan Nacionalni muzej i crkvu Sv. Grigorija Prosvetitelja. To je najveća crkva u zemlji i dijaspori, jer su Jermeni, nažalost, rasejani po celom svetu. Katedrala je simbol 1,700 godina od proglašenja hrišćanstva za državnu religiju. Završena je 2001g. i vidljiva iz mnogih delova grada. Sv. Grigorije je svetac zaštitnik Jermenije i prvi sveštenik na čelu Jermenske Apostolske Crkve od 301g. Dana 13.08. smo svi krenuli u pravcu vulkanske planine Aragac. Prva grupa je krenula na uspon, druga je provela dan kod astronomske opservatorije i jezera Kari na padinama Aragaca, a treća je obišla gradić Aštarak (27,000 stanovnika), manastir Sagmosavank iz 13 v. u kom je radila čuvena prepisivačka škola sa bogatom bibliotekom a koja se danas nalazi u Matenadaranu, najvećoj zbirci rukopisa na svetu. U selu Ošakan smo bili u crkvi gde je sahranjen Mesrop Mštoc, saveštenik i tvorac pisma (5 v.), koje je omogućilo jermenskom narodu da sačuva nacionalo biće kroz nadolazeće tragične vekove. Još u 5 v. Mesrop Mštoc je shvatao značaj prosvećivanja. Njegovo kapitalno delo je prevod Biblije sa aramejskog na jermenski. Kod sela Ohnavan smo videli kamene spomenike u formi slova podignutih u slavu pisma i njegovog tvorca. Značaj ovog velikana će se bolje razumeti ako ga poredimo sa ulogom koji je Sv. Sava imao u srpskoj istoriji nekoliko vekova kasnije. Obojica su znali da narod koji ima svest o državi, veri i pismu ne može lako biti izbrisan iz istorije. Sve vreme boravka u Jermeniji smo bili smešteni u Jerevanu. To je inače na teritoriji SSSR bio najstariji grad. Prva ljudska staništa na teritoriji grada su datovana na 4000 p.n.e. Grad se nalazi na reci Razdan. Nazivaju ga i Ružičasti grad zbog boje tufa, vulkanskog kamena od kojeg je uglavnom sagradjen. Sam Jerevan je poslednjih godina poprimio poptuno evropski izgled. Našim programom je bila predvidjena i poseta Cicenakaberdu, memorijalnom spomeniku žrtvama genocida nad Jermenima u toku Prvog svetskog rata. Kredo ovog muzeja glasi da ako posetioci i svet shvate šta se desilo jermenskom narodu u 20 v., to saznanje će sprečiti buduće tragedije. “Oni koji zaboravljaju prošlost, su osudjeni da je ponove.” Bili smo i na Vernisažu, zanimljivoj pijaci svakojakih antikviteta – tepiha, nakita, ručnih radova lokalnih umetnika... Muzej Sergeja Paradžanova, likovnog umetnika i filmskog režisera, koji je svojim filmovima obeležio 20 v. nas je potpuno opčinio. Obišli smo detaljno postavku u dvospratnoj kući kavkaskog tipa u koju je muzej smešten. Kustosi su zbog nas ostali skoro sat i po posle radnog vremena. Uprkos zahtevnom programu, imali smo vremena i da uživamo u atmosferi grada. Šetali smo ulicama, parkovima, gledali bezbrojne osvetljene fontane, od kojih je najpoznatija Kaskada, ispred Nacionalnog muzeja.

Van Jerevana smo boravili na jezeru Sevan, gde smo obišli istoimeni manastir iz 8 v. koji se nekad nalazio na ostrvu a posle nepametnog spuštanja nivoa jezera u vreme SSSR-a kompleks se našao na poluostrvu, a jezero i okolina u nebrojenim ekološkim problemima. Danas se radi na podizanju nivoa vode, ali to je zahtevan i skup posao i ko zna koliko će godina još trajati. Jezero Sevan je lepo ali se ne može porediti sa jezerom Van u severoistočnoj Turskoj.

	VELIKI PUT P.D. POBEDA – GRUZIJA I JERMENIJA 2010 KAZBEK 5.047 m I ARAGAC 4.094 m
	Jermenija
	Za Jerevan smo krenuli 11.08. Po prelasku granice obilazimo manastire Sanahin i obližnji Hagpat. Ova dva remek dela sakralne arhitekture iz 10 v. kao da su bila čudesna vrata kroz koja smo prošli ulazeći u Jermeniju. Oba su na listi UNESCO-ove kulturne baštine.

	Manastir Sanahin	Manastir Hagpat
	U Jerevanu smo bili smešteni u strogom centru, kod Trga Opera, u nekoliko stanova za izdavanje. Naša gazdarica, g-dja Anahit je bila profesor filosofije i estetike na univerzitetu i verovatno zbog male penzije izdaje stan – uglavnom stranim turistima. I ovaj stan je bio pun umetničkih slika, knjiga uz obavezni klavir! Komentarisali smo sa čudjenjem da smo u svim enterijerima u kojima smo boravili na putu kroz Gruziju i Jermeniju nailazili na klavire, čak i u selu Kazbegi podno Kavkaza! Prvoga dana, 12.08., smo posetili izuzetno bogat i sadržajan Nacionalni muzej i crkvu Sv. Grigorija Prosvetitelja. To je najveća crkva u zemlji i dijaspori, jer su Jermeni, nažalost, rasejani po celom svetu. Katedrala je simbol 1,700 godina od proglašenja hrišćanstva za državnu religiju. Završena je 2001g. i vidljiva iz mnogih delova grada. Sv. Grigorije je svetac zaštitnik Jermenije i prvi sveštenik na čelu Jermenske Apostolske Crkve od 301g. Dana 13.08. smo svi krenuli u pravcu vulkanske planine Aragac. Prva grupa je krenula na uspon, druga je provela dan kod astronomske opservatorije i jezera Kari na padinama Aragaca, a treća je obišla gradić Aštarak (27,000 stanovnika), manastir Sagmosavank iz 13 v. u kom je radila čuvena prepisivačka škola sa bogatom bibliotekom a koja se danas nalazi u Matenadaranu, najvećoj zbirci rukopisa na svetu. U selu Ošakan smo bili u crkvi gde je sahranjen Mesrop Mštoc, saveštenik i tvorac pisma (5 v.), koje je omogućilo jermenskom narodu da sačuva nacionalo biće kroz nadolazeće tragične vekove. Još u 5 v. Mesrop Mštoc je shvatao značaj prosvećivanja. Njegovo kapitalno delo je prevod Biblije sa aramejskog na jermenski. Kod sela Ohnavan smo videli kamene spomenike u formi slova podignutih u slavu pisma i njegovog tvorca. Značaj ovog velikana će se bolje razumeti ako ga poredimo sa ulogom koji je Sv. Sava imao u srpskoj istoriji nekoliko vekova kasnije. Obojica su znali da narod koji ima svest o državi, veri i pismu ne može lako biti izbrisan iz istorije. Sve vreme boravka u Jermeniji smo bili smešteni u Jerevanu. To je inače na teritoriji SSSR bio najstariji grad. Prva ljudska staništa na teritoriji grada su datovana na 4000 p.n.e. Grad se nalazi na reci Razdan. Nazivaju ga i Ružičasti grad zbog boje tufa, vulkanskog kamena od kojeg je uglavnom sagradjen. Sam Jerevan je poslednjih godina poprimio poptuno evropski izgled. Našim programom je bila predvidjena i poseta Cicenakaberdu, memorijalnom spomeniku žrtvama genocida nad Jermenima u toku Prvog svetskog rata. Kredo ovog muzeja glasi da ako posetioci i svet shvate šta se desilo jermenskom narodu u 20 v., to saznanje će sprečiti buduće tragedije. “Oni koji zaboravljaju prošlost, su osudjeni da je ponove.” Bili smo i na Vernisažu, zanimljivoj pijaci svakojakih antikviteta – tepiha, nakita, ručnih radova lokalnih umetnika... Muzej Sergeja Paradžanova, likovnog umetnika i filmskog režisera, koji je svojim filmovima obeležio 20 v. nas je potpuno opčinio. Obišli smo detaljno postavku u dvospratnoj kući kavkaskog tipa u koju je muzej smešten. Kustosi su zbog nas ostali skoro sat i po posle radnog vremena. Uprkos zahtevnom programu, imali smo vremena i da uživamo u atmosferi grada. Šetali smo ulicama, parkovima, gledali bezbrojne osvetljene fontane, od kojih je najpoznatija Kaskada, ispred Nacionalnog muzeja. Van Jerevana smo boravili na jezeru Sevan, gde smo obišli istoimeni manastir iz 8 v. koji se nekad nalazio na ostrvu a posle nepametnog spuštanja nivoa jezera u vreme SSSR-a kompleks se našao na poluostrvu, a jezero i okolina u nebrojenim ekološkim problemima. Danas se radi na podizanju nivoa vode, ali to je zahtevan i skup posao i ko zna koliko će godina još trajati. Jezero Sevan je lepo ali se ne može porediti sa jezerom Van u severoistočnoj Turskoj.
	Jezero Van sa Araratom je nekad bilo srce velike jermenske države koja se prostirala od Crnog mora do obala Sredozemlja. Sevan inače znači crni Van, jer je boja jezera tamna, a većina planinara se dobro seća nestvarno tirkizno-plave boje jezera Van. Na obali kod Noraduza smo obišli najveće polje kačkara na teritoriji Jermenije. Pojedini reljefi na kamenu su kao najfinija čipka.
		Sevan
	U manastiru Kor Virap (Duboka jama), na samoj granici sa Turskom, smo najzad imali priliku da vidimo kako Ararat izgleda sa jermenske strane ... veličanstveno! Ararat je i dalje jedan od državnih simbola Jermenije iako se danas nažalost nalazi u susednoj državi. Kor Virap je mesto gde je bio u jami zatočen Sv. Grigorije Prosvetitelj od strane paganskog kralja Tiridata, koji će kasnije zajedno sa narodom primiti hrišćanstvo 301g.

	Kor Virap	Ararat iz Jermenije
	Jedan od najznačajnijih manastira Jermenije je Gegard (Koplje) iz 4 v., na listi je svetske kulturne baštine UNESCO-a. Osnovao ga je sam Sv. Grigorije, a ime je dobio po koplju kojim je Hristos proboden na raspeću. Jermeni veruju da je to koplje Apostol Tadej doneo u Jermeniju i danas se čuva u riznici Ećmiadzina. Ećmiadzin je četvrti po veličini grad u zemlji – nekadašnja prestonica, a danas najveći duhovni centar i sedište jermenskog patrijarha
	Obišli smo Zvartnoc, katedralu u ruševinama iz 7 v. koju je podigao kralj Narzes Treći na mestu susreta i pomirenja Sv. Grigorija i kralja Tiridata. Katedrala je bila monumentalna, trospratna gradjevina, bazilikalnog tipa, sa kružnim kolonadama, a enterijer je bio uradjen u raskošnoj i skupoj tehnici mozaika.
		Zvartnoc
	Bili smo i u tvrdjavi Garni (Goroneas). To je bilo poslednje boravište pontskog kralja Mitridata, koji se 40 godina borio sa moćnom rimskom imperijim. U kompleksu je identifikovana dvospratna kraljevska palata, terme, nekropola, crkva iz 897g. ... Najočuvaniji spomenik je hram u helenističkom stilu, najverovatnije posvećen Mitri, izgradjen od bazalta oko 115 g., a povod je bilo proglašenje Jermenije za rimsku provinciju. Svi ovi prethodno pomenuti spomenici su na listi svetske kulturne baštine UNESCO-a. Većina tvrdjava i crkava u Jermeniji su podizane na temeljima fortifikacija i svetilišta drevnog naroda Urartu.
	.	Na kraju smo pored Ećmiadzina obišli i spomenik podignut jugoslovenskim pilotima koji su poginuli dopremajući humanitarnu pomoć jermenskom narodu posle razornog zemljotresa 1988g. Svih šest članova posade je poginulo, a jermenski vajar je za spomenik koristio i delove srušenog aviona. Upalili smo sveće, očistili spomenik... bilo je dirljivo.
	Spomenik jugoslovenskim pilotima iz 1988
	GRUZIJA, more
	Iz Jerevana smo krenuli za crnomorsko letovalište Kobuleti. Jermensko-gruzijsku granicu smo prešli u toku noći uz kraće zadržavanje, a sledećeg dana smo se ‘onoliko’ kupali. Imam utisak da pojedini učesnici pohoda nisu ni izlazili iz izuzetno toplog mora. Naš kraći odmor na crnomorskoj obali je svima prijao.

	Hotel u Kobuletiju	Plaza na Crnom moru
	Iz Kobuletija smo išli samo na jedan organizovani izlet do obližnjeg Batumija, lepog primorskog mesta i luke. Noćnom vožnjom od Kobuletija smo se vratili u Istanbul. Taj je dan bio slobodan za individualno razledanje ili šoping. Prespavali smo u ‘našem’ hotelu i u ranim jutarnjim časovima krenuli za Beograd.

	Batumi	Raspevane fontane Batumija
	U ovom izveštaju je data opšta slika našeg putovanja. Nema mnogo istorije, umetnosti, arheologije… Sati vodjenja po lokalitetima i sve ispričane priče bi imale dimenzije knjige. Uz samo dve noćne vožnje smo bili na granici Gruzije. Put do te granice je bio dug ali na sreću Gruzija i Jermenija spadaju u teritorijalno male države što nam je omogućilo da vidimo većinu izuzetnih spomenika u obe zemlje. Pored upona na Kazbek i Aragac, bukvalno smo svaki dan imali organizovano razgledanje, osim poslednja dva-tri dana u letovalištu Kobuleti. Učesnici pohoda, bez obzira na naporno putovanje, bili su opušteni, tolerantni i lepo raspoloženi, što je retko za tako jednu heterogenu ekipu. Popeli smo se na planine koje smo planirali, obišli po programu spomenike, muzeje i lokalitete ove dve drevne zemlje. A zahvaljujući Ireni Andjelić bili smo smešteni po prvi put u atipične i zanimljive ambijente. Tzv. home stay smeštaj je bio izvan svih očekivanja, s obzirom na naš uvek skromni planinarski budžet. Na kraju moram spomenuti iskustvo i umešnost Lastinih vozača Dušana Babića i Srete Ružića koji su nas bezbedno vozili više od 7,600 km kroz vrleti i bespuća Gruzije i Jermenije.
	Nastavak (Uspon na Kazbek, I deo)