durmitor i piva

Posle malo više od sat vremena, penjemo se na najnižu tačku između ove dve gromade, prevoj Škrčko ždrijelo (2144 m).

Na Durmitoru ima bezbroj prelepih vidikovaca. Ovaj je možda jedan od najlepših. Ispred nas su stenovite padine Planinice, Bezimenog vrha, Bobotovog kuka i Đevojke. Posebno privlače pažnju Šareni pasovi, pravo durmitorsko čudo: slojevi krečnjaka, tektonskim pokretima zaokrenuti u skoro vertikalni položaj, a prošarani redovima trave.

Na jednom vidikovcu smo se zaustavili i odozgo gledali njegovu predivnu smaragdno-zelenu boju, u kontrastu sa surovim sivim liticama nekadašnjeg kanjona Pive, obraslih gustom zelenom šumom.

Sreda, 12. avgust. Opet pakujemo sve stvari u kombi. Šta raditi sa potpuno mokrim cipelama? Okačićemo ih za pertle u prikolici, pa nek’se suše, neko se dosetio. I, tako je i bilo…Krenuli smo ka Plužinama, opet kroz neobično lep kanjon Pive. Zaustavili smo se na hidrocentrali Mratinje. Izgrađena je 1975. godine i tako je, veštačkim putem, nastalo Pivsko jezero, što mu ni malo ne umanjuje njegovu lepotu. Brana je visoka 220 metara i jedna je od najviših u Evropi. Plužine, gradić smešten na samoj obali Pivskog jezera, nekada su se nalazile na mnogo nižoj nadmorskoj visini. Izgradnjom hidrocentrale, celo ovo područje je potopljeno, a na obali nastalog jezera sagrađen je nov gradić i danas se smatra najmlađom varošicom na Balkanu. Na ulasku u grad, našli smo se sa Mikicom, mladim čovekom koji je bio naš domaćin celog tog dana. I zaista, i on i njegov prijatelj, umetnik, Vlatko, bili su izuzetno ekspeditivni, srdačni, ljubazni i potpuno otvoreni za prijatnu komunikaciju. Prvo su nas odveli u kafić “Zvono”, veoma zanimljiv kutak, sa lepom muzikom i još lepšim enterijerom.

Opet je bilo i kupača, neki su odmarali na palubi čamaca, a mi proveli vreme u prijatnom ćaskanju sa našim domaćinima. Posle ko zna koliko pređenih kilometara, popetih visina, savladanih stena i “noževa”, ovakav odmor svima nam je prijao. No, morali smo nazad. Nove planine i nova uzbuđenja bili su pred nama. Počistili smo sve za sobom i krenuli ponovo čamcima do Plužina. Vreme je ceo dan bilo lepo. A tek popodne…Nismo odoleli prijatnom popodnevnom suncu, peščanoj plaži i toploj vodi…Ostali smo još sat vremena, tu, na gradskoj plaži…sunčali se, kupali, dremali…. Još jednom svraćamo do “Zvona”, veliko hvala domaćinima i nastavljamo dalje. U međuvremenu, proveravamo i cipele. Nisu još suve. Stajemo kod prve trafike i kupujemo ceo tiraž najrazličitijih novina, da bismo ih kasnije natrpali u cipele i koliko-toliko uspeli da izvučemo vlagu iz njih. Polako stižemo na Tjentište, naše novo odredište. Smeštamo se u hotel “Mladost”, renoviran pre tri godine i u obližnji depandans. Posle večere koju smo imali obezbeđenu u hotelu, odlazimo na zasluženi odmor…Toliko toga smo videli tog dana, doživeli, osetili…Bilo nam je potrebno smirenje…i san.

Nastavak (treći deo)

Utorak, 11. avgust. Opet sunčan dan. Pakujemo se i napuštamo Žabljak. Minibusom odlazimo do Dobrog dola (1700 m), a odatle krećemo ka Škrčkim jezerima. Staza vodi kroz opet nestvarno lepe predele, između Prutaša i Šarenih pasova.
		Posle malo više od sat vremena, penjemo se na najnižu tačku između ove dve gromade, prevoj Škrčko ždrijelo (2144 m).
	Na prevoju
Na Durmitoru ima bezbroj prelepih vidikovaca. Ovaj je možda jedan od najlepših. Ispred nas su stenovite padine Planinice, Bezimenog vrha, Bobotovog kuka i Đevojke. Posebno privlače pažnju Šareni pasovi, pravo durmitorsko čudo: slojevi krečnjaka, tektonskim pokretima zaokrenuti u skoro vertikalni položaj, a prošarani redovima trave.
	Iza nas Sedlena greda, Boljske grede na početku kanjona Komarnice…Divno, predivno.
		Još jedan pogled...
		Posle kraće pauze, krećemo nizbrdo, i vrlo brzo, dobro markiranom stazom dolazimo do planinarskog doma “Škrka”, na 1723 m. Veliko jezero, predivne zelenkaste boje, mami naše fotoaparate. Pravimo pauzu od sat vremena.
	Veliko jezero
	Neki planinari odlaze i do malog jezera, u kome se najhrabriji i kupaju. Nastavljamo dalje. Silazimo do obale velikog jezera, pravimo zajedničku fotografiju, a onda krećemo i dalje markiranom stazom ka kanjonu Sušice koji predstavlja granicu između Durmitora i Pivske planine.
		Jezero i mi
Tu se pozdravljamo sa durmitorskim vrletima, ali samo do neke nove prilike, kada ćemo se, sa radošću, ponovo naći na tim prostorima i, sa uzbuđenjem, ustremiti ka novim, još uvek nepopetim vrhovima. Reka Sušica dugačka je 14 kilometara, koliko je dug i sam kanjon. Na većem delu toka, ova reka ponire. Priča se da Sušica nije bila oduvek ponornica, već da je počela da ponire posle jedne velike poplave. Izvire na oko 1300 metara, a u Taru se uliva na oko 500 metara nadmorske visine. Na početku kanjona, spuštajući se strmom, kamenitom stazom, nailazimo na vodopad Skakala, koji je, kao i reka, u ovim letnjim mesecima presušio. Stali smo ispod njega i zamišljali… Zamišljali veličanstvene slapove, kapljice vode koje se raspršuju na sve strane, huk vodopada…Sišli smo do dna kanjona, krenuli kroz šumu, a onda…nebo se zatvorilo, navukli su se tamni oblaci i počela je kiša. U prvom momentu, pomislili smo da će biti kratkotrajna, što je i bila. Čak su se i sunčevi zraci probili do nas, kroz granje šume kroz koju smo prolazili, a baš na mestu gde se Sušica pojavila na površini.
		Čaroban prizor: sve je zeleno, i šuma i Sušica, i zelena mahovima koja nežno obavija kamenje na dnu rečnog korita. Sliku upotpunjuje i prozirno, magličasto isparenje…
	Sušica
Nažalost, taj čaroban trenutak nije dugo potrajao. Kiša je ponovo počela da pada i nije prestajala sve vreme dok smo prolazili kroz kanjon. Jedan njegov deo obrastao je i visokom, skoro neprohodnom travom koja je još dodatno kvasila našu odeću i naročito obuću. Hodali smo i hodali. I pored kiše, uživali smo, šalili se, dobro raspoloženje nije nas napuštalo nijednog trena.
	Odjednom, ispred nas se pojavila velika zelena livada. Ta zelena oaza u stvari je dno Sušičkog jezera koje tokom leta presuši.
		Dno Sušičkog jezera
Odmah iznad jezera nalazi se i motel koji je u to vreme bio zatvoren. Posle kraće pauze, makadamskim putem uputili smo se ka mestu Nedajno, što je značilo još oko 6 kilometara hoda i uspona od oko 400 metara. Kiša je i dalje neumorno padala. Ali, mi nismo marili. I odjednom, neverovatan prizor. U sred šume, na putu, stoji parkiran naš minibus! I to mnogo pre Nedajna. Vozač Bogdan bio je naš spasilac. Pošao nam je u susret, jer je znao da ćemo pokisnuti kao miševi. I tako izađosmo iz kanjona Sušice, mokri, pokisli, tek da se zna da u Sušici i nije tako sušno!!!...Seli smo u autobus, Bogdan je uključio grejanje, i putovanje je nastavljeno. Krenuli smo putem, preko Pivske planine, ka istoimenom jezeru. Put kojim smo išli bukvalno je usečen u kamen i stenu. Prolazili smo kroz mnogobrojne tunele, posle kojih se otvarala stalno nova i drugačija panorama. Prvi suret sa Pivskim jezerom zaista je nezaboravan.
		Na jednom vidikovcu smo se zaustavili i odozgo gledali njegovu predivnu smaragdno-zelenu boju, u kontrastu sa surovim sivim liticama nekadašnjeg kanjona Pive, obraslih gustom zelenom šumom.
	Pivsko jezero
Odjednom smo osetili da nam je hladno, pa smo se tu, pored kombija, obukli u potpuno suvu odeću i obuću, a zatim nastavili putovanje. Odredište nam je bilo Šćepan polje. To je malo naselje koje se nalazi u Crnoj Gori, na graničnom prelazu sa Bosnom i Hercegovinom, gde se Piva i Tara spajaju i gde od njih nastaje Drina. Jedno je od najposećenijih turističkih mesta u kontinentalnom delu Crne Gore. Razlog tome je veoma zanimljiv provod – splavarenje rekom Tarom. U smiraj dana, stigli smo do turističkog naselja “Modra rijeka”, koje se nalazi na 300 metara od spajanja sa Tarom, uz desnu obalu reke Pive, u zaista prelepom ambijentu. Kuće u kojima smo smešteni su drveni bungalovi sa terasama iznad same reke.Tu ćemo večerati i prenoćiti samo jednu noć.
	Divna zelena boja reke ponovo je izmamila naše fotografske aparate Mi, stariji, odmah smo otišli na spavanje, dok je mlađi deo grupe proveo prijatno veče u restoranu, uz malo muzike, pevanja, pa i igranja.
		Boja Pive
Sreda, 12. avgust. Opet pakujemo sve stvari u kombi. Šta raditi sa potpuno mokrim cipelama? Okačićemo ih za pertle u prikolici, pa nek’se suše, neko se dosetio. I, tako je i bilo…Krenuli smo ka Plužinama, opet kroz neobično lep kanjon Pive. Zaustavili smo se na hidrocentrali Mratinje. Izgrađena je 1975. godine i tako je, veštačkim putem, nastalo Pivsko jezero, što mu ni malo ne umanjuje njegovu lepotu. Brana je visoka 220 metara i jedna je od najviših u Evropi. Plužine, gradić smešten na samoj obali Pivskog jezera, nekada su se nalazile na mnogo nižoj nadmorskoj visini. Izgradnjom hidrocentrale, celo ovo područje je potopljeno, a na obali nastalog jezera sagrađen je nov gradić i danas se smatra najmlađom varošicom na Balkanu. Na ulasku u grad, našli smo se sa Mikicom, mladim čovekom koji je bio naš domaćin celog tog dana. I zaista, i on i njegov prijatelj, umetnik, Vlatko, bili su izuzetno ekspeditivni, srdačni, ljubazni i potpuno otvoreni za prijatnu komunikaciju. Prvo su nas odveli u kafić “Zvono”, veoma zanimljiv kutak, sa lepom muzikom i još lepšim enterijerom.
		Čekajući da se pripreme čamci, tu smo proveli prijatne trenutke, uživajući u hladu bašte i ispijajući “medovinu”, neobično piće od meda, specijalitet tog kraja.
	Medovina
I najzad, eto nas na čamcima. Plovili smo neko vreme po toj divnoj smaragdnoj površini jezera, žmirkali od sunca i vode koja je bljeskala pod njim, podizali glave visoko gore i pogledom tražili najviše vrhove kanjona i četinare koji su rasli na njegovim padinama. Posle pola sata vožnje, ušli smo u jednu uvalu gde smo parkirali čamce, a onda su najsmeliji skočili u vodu i kupali se. Posle kraće pauze, Mikica i Vlatko su nas odvezli i do mesta gde ćemo praviti roštilj. Ušuškan u gustoj šumi, skoro nevidljiv sa vode, to je pravi mali raj. Improvizovana, pokrivena kuhinja, drvene klupe i stolovi, mesto za roštilj…
	Za jedan tren, domaćini su oživeli taj kutak, i uz našu malu pomoć i vešte planinarske ruke čak i za kulinarstvo, vrlo brzo, sladili smo se pastrmkama na žaru (kojih je bilo u neograničenoj količini), salatom, pivom, sokovima, lubenicom.
		Pripremanje ručka
Opet je bilo i kupača, neki su odmarali na palubi čamaca, a mi proveli vreme u prijatnom ćaskanju sa našim domaćinima. Posle ko zna koliko pređenih kilometara, popetih visina, savladanih stena i “noževa”, ovakav odmor svima nam je prijao. No, morali smo nazad. Nove planine i nova uzbuđenja bili su pred nama. Počistili smo sve za sobom i krenuli ponovo čamcima do Plužina. Vreme je ceo dan bilo lepo. A tek popodne…Nismo odoleli prijatnom popodnevnom suncu, peščanoj plaži i toploj vodi…Ostali smo još sat vremena, tu, na gradskoj plaži…sunčali se, kupali, dremali…. Još jednom svraćamo do “Zvona”, veliko hvala domaćinima i nastavljamo dalje. U međuvremenu, proveravamo i cipele. Nisu još suve. Stajemo kod prve trafike i kupujemo ceo tiraž najrazličitijih novina, da bismo ih kasnije natrpali u cipele i koliko-toliko uspeli da izvučemo vlagu iz njih. Polako stižemo na Tjentište, naše novo odredište. Smeštamo se u hotel “Mladost”, renoviran pre tri godine i u obližnji depandans. Posle večere koju smo imali obezbeđenu u hotelu, odlazimo na zasluženi odmor…Toliko toga smo videli tog dana, doživeli, osetili…Bilo nam je potrebno smirenje…i san. Nastavak (treći deo)